САЈБЕР НАСИЉЕ – Говор без одговорности

Отпуштањем друштвених кочница и остављајући коментаре на мјестима на којим је то могуће, показује се ниво (не)писменост и (не)култура изражавања гдје се критика неријетко претвара у вријеђање, етикетирање, говор мржње по свим основама и подстицање насиља без сношења одговорности за те исте поступке.


ГОВОР БЕЗ ОДГОВОРНОСТИ

КОТОР ВАРОШ/ 15. 01. 2015.год.

АУТОР: МЕЛИХА ЛИШАНЧИЋ

Данас је свијет више него икад једно велико глобано и планетарно село, гдје се у врло кратком року најновије вијести шире и до најзабаченијих дијелова планете. Прије пуштања информација у јавност, те вијести пролазе кроз одређени “филтер” оних који треба да их пласирају. Класификују се по важностима и по тим критеријима придају количину медијске пажње. Кроз ширење информација се осјети медијско надметање у пласирању свакодневних позитивних слика или страхота, сервираних у великим количинама- у име потребе да „свједочи“ или узбуни јавно мњење- тј. да се јавност наведе да све прихвата некритички, индиферентно или чак апатично

То је пораз информације , јер када информација тежи томе да буде обично огледало у коме се огледа сва комплексност овог свијета, гледалац и крајњи прималац информације се осјећа изгубљеним на рубу два лабиринта: оног што је стварност и оног што су његове личне представе стварности, а и самим тим оног што нам намећу као стварност.

Међутим, осим брзине протока и изобиља информација јавља се проблем поузданости и тачности оног што се пласира као стварно и стварност. У најмању руку је подложно манипулацији ситуацијом уз посебне технике манипулиације јавности уз помоћ пропаганде и често је у супротности са стварним проблемима и тешкоћама представљајући вијест у оном смијеру у којем би жељели да се креира јавно мишљење.

Сматра се да ова врста манипулације почиње када се појединци изолују једни од других, у оквиру уситњеног друштва. Као такви представљају лак плијен за мас-медије, гдје усамљен у гомили човјек модерог друштва размишља „више

У таквој ситуацији су алтернативни извори неопходни желимо ли сазнати праву слику свијета и бавити се реалним проблемима и све докле год се не будемо трудили и захтјевали потпуне информације сами бирамо ризик да будемо манипулисани онима који те информације и пласирају.

Савремена комуникација и њени токови се увелико одигравају виртуелно, подразумјевају сва средства комуникације која могу на даљину, двосмјерно успоставити дијалошку везу између појединаца или група. Овдје није ријеч о класичном дијалогу гдје су саговорници присутни један наспрам другог, и никада се са сигурношћу не може знати ко је са друге стране екрана.

Прегршт социјалних мрежа, интернет портала, форма, блогова, онлајн новина пружају могућност изношења сопствених оцјена актуелне ситуације, размјена мишљења о појавама и процесина у масовним сазнањима.

Анонимност и слобода изражавања омогућава корисницима стварање двоструке личности, и могућност да се представе у потпуно другачијем свијетлу често кријући стварни, а наглашавајћи имагинарни виртуелни идентит који кроз друштвене мреже приказује уљепшану верзију себе, у знатно позитивнијем издању него што то заиста јесте и уз то нуди лажне стандарде живота.

Посљедице оваквог поимања живота су вишеструке, од фрустрација на индивидуалном плану због незадовољених потреба, осјећаја лоше позиције због мјеста и начина живљења, па до умишљеност о редуцираним шансама да се буде сретан.

Усљед страха од критике и бројних ограничења, у мањој мјери исказују сопствене ставове и представљају се на жељени начин у реалном свијету под својим именом, док се кроз виртуелне комуникације користе надимци/псеудоними гдје се та иста слобода изражавања искориштава спиновањем и пласирањем дезинформација која у већини случајева тамо гдје се и појави, направи тоталну збрку.

Поред овога, проблем представљају неодговорно одобрени и постављени текстови без познатог извора, или потписаног аутора, гдје читаоци и конзументи без размишљања прихватају понуђене информације као релевантне.

Отпуштањем друштвених кочница и остављајући коментаре на мјестима на којим је то могуће, показује се ниво (не)писменост и (не)култура изражавања гдје се критика неријетко претвара у вријеђање, етикетирање, говор мржње по свим основама и подстицање насиља без сношења одговорности за те исте поступке.

Промишљено „кликајте“ и савјестно типкајте, јер јавно изражено мишљење може имати далеко веће посљедице него што мислите. Уколико је некоме упућен непромишљен коментар негатвине конотације имајте на уму да тиме угрожавате нечији понос, достојанство, приватност, друштвени углед. Поготово ако се ради о дјеци и младима који су уједно најосјетвљија популација. Ланчана реакција и ерупција таквих коментара је знала бити и кобна по животе појединаца.

Ријеч има огромну вриједност, сносите одговорност за свако написано слово. Дакле, за стварање што реалније слике потребно је развијање критичког ставе, а од круцијалног значаја је бирање и селекција информатора који испуњавају за то одређене критерије и који имају поуздан и провјерен извор информација.

У наредним текстовима и даље говоримо о виртуелном свијету, с акцентом на дјецу и младе – њихова искуства и понашање на интернету.