Светих 40 мученика Севастијских – Младенци

На данашњи дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијских, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтјело да се одрекне Христа. Било им је запријећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању – Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тијела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.“ Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе.

Послије тога, војвода се потпуно избезумио од бијеса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, освијетљено огромним бакљама и окружено ватрама, гдје се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио вјеру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.

Ноћу је са неба пала необична свјетлост, која је загријала воду у језеру, око војника, а са свјетлошћу се на њихове главе спустише и 39 вијенаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одјећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети вијенац. Сутрадан, цијели град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да повјерује да су војници преживјели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тијела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола ријешили да их погубе и спале њихова тијела, а несагорјеле остатке побацају у језеро.

Три дана послије погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро свијетлело, као да су јата звијезде са неба сишле на воду. То је звјезданим сјајем свјетлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вјечном се славом овјенчали, а имена њихових мучитеља су остала забиљежена по злу за вијеке вијекова.

Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овјенчани 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се вјенчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвијећен њима и због вијенаца којима су мученици овјенчани (вјенчани) љубављу Христовом. Јер и на вијенчањима (овијенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају вијенци, који имају троструку симболику: вијенци царски – сваки је човјек цар у свом микрокосмосу, својој кући; вијенци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и вијенци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом вјерни, као што су севастијски младенци били вијерни Христу и да ту вијерност и љубав никакво искушење не може и не смије да савлада.

Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.