Дан примирја, Србија и свијет прослављају крај Првог свјетског рата

У земљама побjедницама у Првом свјетском рату данас се обиљежава Дан примирја, а у Србији то је државни празник. Потписивањем примирја 11. новембра 1918. године окончан је Први свјетски рат, најразорнији који је свјет до тада видио. Његовим потписивањем обустављене су борбе у Првом свјетском рату између земаља Антанте и Њемачке.

Фердинанд Фош, маршал Француске, заповједник савезничких снага на Западном фронту и Матијас Ерцбергер, који је предводио њемачку делегацију, потписали су тада примирје у жељезничком вагону, у Франкпорту код Компијења, Пикардија, Француска, у 5.45, а оно је ступало је на снагу у 11.00 часова, 11. новембра 1918. године.

Претходно, капитулације су потписале њемачке савезнице, Бугарска, Турска, Аустроугарска. Примирје је потом обнављано до коначног закључења мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године. Током Првог свјетског рата погинуло је више од 17 милиона људи, од чега су око десет милиона била војна лица. Србија је имала, сразмјерно величини земље и бројности популације, највише жртава.

Према меморандуму Делегације Краљевине СХС током Мировне конференције у Паризу 1919, Србија је до октобра 1915. мобилисала 707.343 лица, дакле 24 одсто популације или 40 процената мушког становништва.

Према истом извору, укупни губици Србије били су 1.247.435 људи, односно 28 процената популације из 1914. године. Војних губитака је било 402.435, а цивилних 845.000. Први свјетски рат започео је нападом Аутроугарске на Србију, што је службено објављено 28. јула 1914.

Као изговор за напад на Србију службени Беч је искористио погибију надвојводе Франца Фердинанда, престолонаследника Двојне монархије, на Видовдан 1914. у Сарајеву. Атентат у Сарајеву извршио је Гаврило Принцип, припадник покрета „Млада Босна“. Била је то револуционарна група опредјељена за ослобођење и образовање заједничке државе са Србијом.

Изговор за напад на Србију већ извјесно вријеме је тражен у војним врховима Беча и Берлина. Трагедија у Сарајеву је послужила, како су били увјерени, као оправдање за рат. Србији је потом упућен оштар ултиматум.

Иако је Влада Краљевине Србије показала најбољу вољу да изађе у сусрет захтјевима Беча, одговор службеног Београда никога у Бечу није заправо занимао. Била је то, вјеровали су, идеална прилика за уништење Србије. Даљи ток догађаја био је међутим другачији од оног чему су се у Бечу и Берлину надали. Оно за шта се вјеровало, макар у Бечу, да ће бити брз локални рат, претворило се у велики ратни сукоб низа европских земаља.

Надаље, херојско држање Србије, претходно тешко исцрпљене Балканским ратовима 1912/13, а посебно побједе над Аустроугарском на Церу, Дрини и Колубари, запрепастило је тада свијет.

Рат који је прерастао у свјетски, окончан је примирјем новембра 1918. године, чему је пресудно допринијела управо Србија пробојем Солунског фронта средином септембра 1918, што је за посљедицу имало брзу капитулацију Бугарске, потом Турске, а затим и Аустроугарске.

Слому Централних сила битно је допринјео улазак САД у рат 1917. године. Капитулацији Њемачке 11. новембра 1918. године претходила је капитулација Бугарске 29. септембра, потом Турске 30. октобра и Аустроугарске 3. новембра. Мировним споразумима који су усљедили карта Европе је преобликована. Нестала је Аустроугарска монархија, а образоване су невелике националне државе Аустрија и Мађарска. Хабзбурзи су отјерани у прогонство, а покушаји да се врате на престо Мађарске, наредних година, су спријечени.

Њемачка, у којој је оборена не само династија Хоенцолерн него и бројне локалне владарске куће, је умањена и изгубила је све ваневропске посједе и колоније.

Османска Турска је изгубила све посједе на Блиском истоку, у Сирији, Трансјорданији, Месопотамији, Арабији.

Убрзо потом Кемал Ататурк оборио је тамошњу монархију. У јеку Првог свјетског рата, револуцијама, фебруара/марта и октобра/ новембра 1917. нестало је и руско царство. Бољшевици су потом посљедњег монарха Николаја II и његову породицу побили, љета 1918, у Јекатеринбургу. Совјетска Русија је из рата иступила сепаратним миром у Брест Литовску, марта 1918. којим је Њемачка добила огромне територије на истоку, што је постало беспредметно поразом у Свјетском рату.

На рушевинама несталих империја обликоване су нове националне државе Чехословачка, Пољска, Финска, балтичке државе Естонија, Летонија, Литванија. Француска је остварила главни национални циљ повратка Алзаса и Лотарингије (Лорене).

Италија, Румунија, чак Данска су територијално увећане. Њемачке колоније на управу су, као мандатне територије, од стране новообразованог Друштва народа, добиле Британија (југозападна Африка односно Намибија, Тангањика, мањи део Камеруна и Тогоа, поседи на Новој Гвинеји) и Француска (умањени Камерун и Того).

Јапан је добио нека пацифичка острва и једну енклаву у Кини, до тада њемачке посједе. Португалија је добила извесна проширења у Африци.

Првог децембра 1918. у Београду је формирано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, од 1929. Краљевина Југославија, чиме су прокламовани ратни циљеви Србије реализовани.

Тада, и дуго потом, сматрано је да је образовањем нове заједничке државе Краљевине СХС/Југославије, национално ослобођење Срба, чему су тежиле генерације, коначно остварено.

Наталијина рамонда – симбол побједе и васкрсења Србије у Првом свјетском рату.

У питању је угрожена врста која расте на истоку Србије и планини Ниџе на највишем врху Кајмакчалана на којој је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта. Цвијет је назван по краљици Наталији Обреновић, а познат је као “цвијет феникс”, јер чак и када се потпуно осуши, ако се залије, може да оживи.

Он симболизује страдање и голготу, али и васкрсење Србије и Срба у Првом свјетском рату. Србија је побједу и своју слободу платила великом цјеном – губитком између 1,1 и 1,3 милиона људи, односно готово трећине становништва или 60 одсто мушке популације.

ХВАЛА ДЕДИ НА ПОБЈЕДИ!