Адвокат Ифет Ферагет: “У предмету Мемић смо покуцали на врата убицама, а у предмету Драгичевић смо јако близу”

„Ако нам буде дозвољено, сасвим сигурно ћемо ријешити оба ова случаја, ако нам није дозвољено, онда ћемо послати једну поруку народу да имамо правосуђе којем људи не вјерују, а када имате такво правосуђе, онда немате владавину права и онда не знам чему нам служе избори.“
Након што је објављено да је међународни адвокатски тим преузео случај Давида Драгићевића, из надлежних институција је упућена охрабрујућа порука да ће адвокатима сви и све бити на располагању. Да ли је заиста тако? Како тече истрага? Шта нам поручује дизање оптужнице против два припадника МУП-а, те колико смо данас далеко од истине и правде, питали смо адвоката Ифета Ферагета, који је дио међународног правног тима у случају Драгичевић.

Господине Ферагет, да ли су обећања дата од стране институција и званичника испуњена?

На самом почетку разговора битно је истаћи да оштећени у нашем закону има веома лошу позицију, такорећи катастрофалну. Међутим, Европска конвенција о људским правима и основним слободама даје могућност оштећеном, као и јавности, да прати одређену истрагу, па тако даје и оштећеном право да буде упознат са током истраге и са прикупљеним доказима како би могао да заштити своје интересе. Тако смо имали прилику у овом случају да главни тужилац, али и неки званичници – видјели смо то и након састанка у НСРС – дају недвосмислена увјеравања да ће та сарадња бити беспријекорна и да неће бити никаквих проблема да приступимо доказима. Према најновијим информацијама које сам добио од колеге Душка Томића, Тужилаштво баш није расположено да нам се на копирање да све оно што нас занима. Наводно ће нам омогућити увид у списе, не знам у којој мјери. Али знате, када имате пар хиљада страница, то никако није исто. Нама копирани документи требају ради анализе, а анализа нам треба ради утврђивања истине, ништа друго. И треба увијек нагласити да не постоји нити један разлог да се нама не омогући копирање доказа, јер ми смо професионалци. Ми не прикупљамо те доказе како би јавност или новинаре информисали о томе шта се налази у спису, већ како бисмо помогли да се цијели догађај расвијетли. То је заједнички интерес, ми нисмо непријатељи, ми нисмо на супротним странама, ми смо на истој страни. И сада се поставља питање да ли је и Тужилаштву интерес да се догађај расвијетли и, ако јесте, због чега се онда опструишу права оштећених Давора и Сузане. У наредном периоду морамо то да разјаснимо, да видимо у чему је проблем.

Колико је, заправо, и било реално за очекивати да вам изађу у сусрет, јер би тиме признали своје пропусте?

Ако ја као тужилац водим одређену истрагу, која би требала бити адекватна, онда нема ни велике потребе да се укључује оштећени уколико је задовољан и динамиком и резултатима проведене истраге. Међутим, обзиром да се овдје дигла на ноге јавност управо због пропуста учињених у истрази, самим онемогућавањем адвокатима оштећенога да у оној мјери како су обећали остваре увид копирајући доказе, како би их могли анализирати -поставља се питање требамо ли да спавамо у тужилаштву, да узмемо пуни пансион, можда је и то рјешење, да тамо проведемо ни сам не знам колико времена 15, 20 дана, мјесец – онда ми немамо заједнички интерес. И управо ово што ви кажете, ако имате нешто да сакријете, онда је боље да нам се не омогући увид, ако пак немате шта крити, онда ова тема није требала ни ићи у јавност и ми би заједно извршили анализу и добили све оно што тражимо. Тако да се, хипотетички гледано, намеће закључак да се нешто не жели открити.

Против два припадника МУП-а РС је подигнута оптужница, да ли су заиста прикривали доказе или је пак ријеч о немару како тврди министар полиције Драган Лукач?

Не може министар Лукач квалифицирати овај догађај у правном смислу, то је посао Тужилаштва. И Тужилаштво не може давати правне квалификације него може само дати правну оцјену како оно види одређене догађаје. Правна квалификација је искључиво у рукама Суда и он ће дати задњу ријеч.

Е сада, имамо једну доста апсурдну ситуацију да је Главни тужилац у јулу изјавио да се овдје ради о неком небитном доказу, а да министар Лукач минимизира одговорност и тврди да се ту ради о немару или нехату. Овдје је битно истаћи двије ствари. Прво, да нема потребе да се излази у јавност са таквим квалификацијама из разлога што се онда поставља питање шта ће нам судски поступак. Друга ствар је што се сада поставља питање и зашто је подигнута оптужница против људи који су изгубили “небитан доказ”, и за мене оно најважније- да ли се овдје ради у изолованом инциденту, а по мени не, и због чега је случај квалифициран на такав начин, на чему се онда заснива таква тврдња, таква оптужница и због чега је надлежан Основни суд, јер ако имате групу више људи и њихову повезаност, онда је закључак да је и тих више људи удружено. На такав начин се из контекста вади један догађај и сигнализира да су само та двојица људи у цијелој истрази, која је била перфектна, направили мале грешке које су уз то небитне. Дакле, видимо један приступ који је потпуно неприхватљив јер овдје има пуно тога што није урађено у складу са законом и што овој истрази сасвим сигурно не даје епитет законите и одговарајуће.

Осим нестанка доњег веша који су то још тешки пропусти у досадашњој истрази?

Ја бих рекао да је кључни и главни пропуст тај што досадашња истрага по свом карактеру и по својим резултатима није била одговарајућа. Закон нема формулу или пропис како би требало нешто истраживати, али то је до те мјере логично да нема ни потребе нешто такво нормирати. У свакој конкретној истрази примјењујете оне истражне радње које вас воде до крајњег циља, а то је расвјетљавање догађаја. Ако ви у ситуацији какву имамо у случају покојног Давида Драгичевића, гдје читав низ трагова сам по себи усмјерава истрагу, ако у таквој ситуацији требате читавих 100 дана да бисте донијели наредбу да се води истрага, а без те наредбе не можете укључити ни Суд у погледу подузимања цијелог низа истражних радњи, онда се поставља питање да ли тих првих 100 дана није било значајно за откривање убица, па ће се то учинити тек након стопрвог дана и касније. А логика каже да је било неопходно поступити другачије. Дакле, када је у питању убиство, истрага мора бити више него ажурна и правовремена. Тада су најважније прве минуте, сати и дани након убиства. То је највећи пропуст, јер и закон каже да бисте донијели наредбу о покретању истраге треба вам основ сумње, значи не требате имати кривично дјело, само основ сумње да се нешто десило што би могло личити на кривично дјело. И не треба вам никакав убица, починилац, требају вам само трагови који указују да је неко некога можда лишио живота. Поставља се питање зашто у ситуацији у којој имате пуно више од основа сумње, не доносите наредбу да би се правовремено све утврдило, него чекате 100 дана и након тога нешто одрађујете.

Истрага је и сада затворена?

Да, још увијек је у толикој мјери затворена у односу на оштећеног и његов адвокатски тим, ево и након 170 дана. Информисање јавности је овдје мање битно због чувања тајности поступка и како се не би угрозиле неке информације, али обзиром да је затворена и према нама и према оштећеном, намеће се један и једини логичан закључак, а то је да истрага није вођена да се нешто расвијетли, него да се нешто сакрије.

Оно што је обиљежило овај случај јесте политика. Своје мишљење давали су водећи људи у овом ентитету, те су углавном у негативном контексту говорили о настрадалом младићу, његовом оцу и људима око њега. Колико је то додатно “закочило” рјешавање овог случаја?

То је сасвим сигурно противуставно и противзаконито дјеловање. Законом о кривичном поступку је јасно прописано по чијим овлаштењима се покреће поступак, какве се формалне радње подузимају, тако да ту нема мјеста никаквом произвољном тумачењу. Значи да предсједник РС ни на који начин није смио да се уплиће, па ни ангажовањем, односно давањем зеленог свјетла за реобдукцију, јер то једноставно није у његовој надлежности. Због тога је упитна и законитост таквог једног доказа, која може бити конвалидирана на начин да се вјештак који је урадио реобдукцију евентуално некада саслуша пред судом. Међутим, оно што је још битније је како је могуће да тужилац не реагује у таквој ситуацији? Стога сасвим једноставно можемо закључити да ми немамо неовисно правосуђе већ оно које толерише ситуације у којима политика обавља оно што је надлежност правосуђа. Дакле овдје се политика умијешала на један недопуштен начин и они који су подузимали такве потезе, могли би да одговоре на питања: Због чега су то радили, да ли им је познато да немају таква овлаштења и знају ли какву су поруку на тај начин послали- ако је неко моћан, онда ће нека радња бити предузета и без тужиоца, а то није у складу са законом.

Вратимо се још једном на реобдукцију, самим тим што је проведена, представља доказ да прва обдукција није била вјеродостојна. Па иако Тужилаштво тврди како су те двије обдукције дале идентичне резултате, то није тачно јер постоји диспропорција у односу на вријеме проведено у води. Такође, није одговорено на кључно питање, односно нису проведени релевантни докази – узрок смрти, моменат смрти, те врста и начин наношења повреда и њихова динамика. Када изанализирате све те ствари, тек онда видите колико је пропуста и у првој и у другој обдукцији. Ако овоме додамо и мијешање политике у случај, што у ствари представља и потврду да је конференција за штампу била велика грешка, али не на нивоу немара и дисциплинских пропуста, него на нивоу кривичне одговорности, крајње је вријеме да се утврди чија је то била идеја и због чега је на тој конференцији презентиран читав низ нетачних података, а касније је све то демантовано.

Мислите ли да ће се икада открити цијела истина у овом случају, али и у случају Мемић, као и круг свих оних који су учествовали у овим лажираним сценаријима?

Ако повучемо једну паралелу са случајем Џенана Мемића који сам водио у Сарајеву, закључци су слични -вођене су неадекватне истраге и рекао бих да се то види из авиона. У предмету Мемић, ми смо покуцали на врата убицама, а мислим да смо и у предмету Драгичевић јако близу, само се поставља питање ко је тај ко се ставио изнад система и због чега систем на челу са ВСТВ-ом толерише овако значајне пропусте. Дакле, ако неко почини лакше кривично дјело, онда се против њега на самом почетку покрене истрага ако постоји основ сумње, ако то исто дјело у било ком облику, на било који начин, почини тужилац или припадник полиције, без обзира да ли је у питању предмет Мемић или Драгичевић, онда и ту треба провести промптну истрагу, нема ту шта да се чека. А чека се. У случају Мемић се чекала одлука Врховног суда ФБиХ. Зашто, када је првостепена пресуда већ довољан основ сумње да је неко у забрањеној, црвеној зони. Зна се ко – тужиоци и полицајаци. А све што смо до сада говорили о предмету Драгичевић је довољан сигнал да је неко у тој забрањеној зони. Стога не мислим да нећемо доћи до убица, једино је могуће да нам то неће бити дозвољено. Ако нам буде дозвољено, сасвим сигурно ћемо ријешити оба ова случаја, ако нам није дозвољено онда ћемо послати једну поруку народу да имамо правосуђе којем људи не вјерују, а када имате такво правосуђе, онда немате владавину права и онда не знам чему нам служе избори.

Откривање истине у оба предмета је пријеко потребно породицама Драгичевић и Мемић, али и сваком грађанину ове државе. Јер ако се овдје не осјећамо сигурним и безбједним, ако нас не штите они којима је то посао, поставља се питање шта ћемо даље.

По мени изборно питање би требало гласити “јесте ли за истину и правду у предметима Драгичевић, Мемић и свим осталих неистраженим убиствим”, а онда нека се странке договоре око тога који ће број заступника имати ко у скупштини РС, ФБиХ или БиХ на начин да нам нуде још нешто. Ако сви одговоримо са “да”, онда правосуђе не може остати овакво, онда ће сви након избора имати задатак да хапсе и судије и тужиоце и полицајце, јер како сам већ истакао, докази боду очи, види се да неко нешто заташкава, али систем не жели да то да открије да не би настрадао толики број тужилаца и полицајаца, а у таквој ситуацији онда нема смисла живјети у оваквој земљи.