Дарко Момић : Бањалучки Которварошани
Изборна математика, тражење кандидата за начелнике и градоначелнике и кројење кандидатских листа пред октобарске локалне изборе увелико је узела маха. Котор Варош се опет по нечему разликује од осталих локалних заједница, јер се као озбиљни кандидати за начелничку фотељу поново спомињу Которварошани из Бањалуке. Ако у октобру поново неки бањалучки Которварошанин или которварошки Бањалучанин, (како вам драго) добије већину гласова и засједне у начелничку фотељу, било би потпуно природно да покрене иницијативу за припајање Котор Вароша највећем граду у Српској, јер би тек у том случају могао да се осјећа као свој на своме.
Поред актуелног начелника Далибора Вучановића који унутар своје странке покушава да услови кандидатуру и улазак у трку за још један мандат на челу општине, као потенцијални начелници спомињу се још неки бањалучки Которварошани/ке. Најозбиљније је свакако име актуелне директорице шумског газдинства „Врбања“ и тренутно прве виолине ДНС-а у нашем граду Далиборке Керезовић. Дакле, без уласка у персоналне квалитете наведених кандидата, принципијелно сам против тога да на челу општине буде неко ко не живи међу својим суграђанима, ко са њима не проводи 24 часа дневно и коме Котор Варош и поменута функција служе за, најблаже речено, проширење стамбених квадрата у Бањалуци.
Другим ријечима, зар у политичким партијама у Котор Варошу нема људи који су исто тако „кадри“ да воде општину?! Зар у Котор Варошу, мимо политичких партија, нема људи који заслужују престижну функцију првог човјека града?! Зар послије пуна два мандата бањалучких Которварошана, (значи од 2008. године и избора Недељка Кнежевића) на мјесту начелника, није вријеме да се каже – ДОСТА!
Зар није вријеме да Которварошани на изборима кажу да нису ничији поданици и да не желе да начелници или начелнице на своје радно мјесто долазе као колонијални владари у своје колоније којима је једини циљ и главни задатак да из колоније извуку што већу корист за себе и своје шефове, читај страначке прваке. Ко сматра да није вријеме, нека у октобру поново гласа за те и такве колонијалне начелнике, али било би лијепо да зна да је „послије изласка из египатског ропства, јеврејски народ с Мојсијем на челу четрдесет година лутао кроз пустињу. Нису лутали зато што нису знали куда води пут у земљу обећану, већ да би купили вријеме док не изумру генерације с ропском свијешћу понесеном из богатог Мисира”.
Елем, Которварошани немају времена да лутају, али до октобра и те како могу да се отресу ропске свијести и да гласају за – Котор Варош. Толико, хвала!