ДАРКО МОМИЋ : ВАМПИРИ ИЗ БАНКЕ

Ни у чему нема истине као у добром вицу. А виц каже, извео отац вампир сина вампира на први лет. И лете они тако и отац говори: – Видиш сине, слетјећемо у онај град и посисати крв двојици-тројици, па ћемо онда слетјети у онај други град и посисати крв двојици-тројици, па онда у онај трећи, па и тамо једном-двојици… Слуша га син вампир зачуђено, па приупита: – Па тата, зашто тако?! Зашто не слетимо у један град, посисамо свима крв и завршимо причу?! Па сине, ми смо вампири, нисмо банкари – одговара му отац.

Свако од обичних грађана, као и пословних људи који грцају у кредитима сигурно ће се са горчином насмијати на ово. Ипак, прије десетак дана Адикко банка је јединственим примјером показала да банкари знају бити хумани, бар колико и вампири из вица. Понукани тешком животном причом породице Радијана и Драгане Ђукић из Куљана код Бањалуке који су прије непуних годину дана сазнали да њихов двоипогодишњи син Јован болује од леукемије, након чега је и глава породице Радијан једва преживио пуцање срчане аорте, из банке су одлучили да овој породици отпишу цјелокупан стамбени кредит у износу од 82 000 КМ. Могу злобници коментарисати да је овај потез Адикко банке чисти маркетиншки потез, али и ако је тако, опет је за похвалу. Из простог разлога што нису морали то да ураде, јер су се могли водити банкарском праксом сисања до посљедњег фенинга и нико их због тога не би критиковао или ставио на стуб срама.

Елем, чињеница је да се свако намршти на сам помен кредита, али скоро сам присуствовао једном занимљивом разговору који баца мало другачије свјетло на кредитну задуженост огромне већине грађана. А разговор је текао на сљедећи начин. Један учесник кафанског разговора, забринут пооштравањем тензија и хушкачком реториком, приупита „хоће ли бити рата, јер му све мирише на 1992. годину?!“ На то му други одговара контрапитањем: – Јеси ли имао кредит 1992. године? Нисам! Јеси ли знао икога да је имао? Па нисам! А знаш ли сад икога да нема кредит? Па не знам! Па друже мој, зар ти није јасно да су ратни циљеви постигнути, јер смо сви задужени до грла и зар очекујеш да ће банке дозволити да се зарати, па да им не можемо враћати кредите. О рату говоре они који су одговорни за то што људи немају од чега да враћају рате, је л’ ти јасно!

Слуша га пажљиво онај први, мало се замисли и искрено, да не може искреније одговори: – Ма у праву си ти, али ја бих волио да се зарати само да не морам више да враћам кредит!

Послије оваквог разговора, потез Адикко банке који је за похвалу, ипак представља само изузетак који потврђује правило и истину из вица са почетка овог текста о вампирском карактеру банкара.

Дарко Момић