Десетогодишња Николина из Котор Вароша одраста у три квадрата

Кров над главом и топла соба у коју би могла позвати школске другаре на рођендан једина су жеља десетогодишње Николине Јеросимовић из мјеста Језерка недалеко од Котор Вароша.

За разлику од њених вршњака који сањају нови бицикл, мобилни телефон и скупе играчке, ова насмијана, плавокоса дјевојчица жели само кућу у којој би безбрижно проводила дјетињство.

Иако нема основне услове за живот, а задаћу пише уз пламен свијеће, Николина је одликаш.

– Имам доста петица и понеку четворку. Лијепо ми је у школи, имам пуно другара – стидљиво каже Николина.

Она са оцем Душком (43) и мајком Муневером (30) већ девет година преживљава у неусловној дрвеној бараци величине три квадрата, у једној просторији која је и спаваћа и дневна соба, али и кухиња.

Осим кревета направљеног од дасака, старог шпорета и  старог креденца немају ништа више. Ватру ложе и дан и ноћ само да сачувају своју јединицу од сурове зиме, али кроз шупље зидове и плафон закрпљен старим даскама фијуче вјетар.

Са страхом и зебњом да ће им вјетар однијети кров и да ће се трошни зидови урушити на њих, живе од данас до сутра. Ни мишеви нису ријетки гости у овом скромном домаћинству.

– Мишеви улазе кроз испуцале зидове, чујем их ноћу. Плашим се само за дијете, ми ћемо већ некако. Љетос нам се у кућу увукла змија – казао је Душко.

Кућу у којој су живјели прије девет година спалио је гром и од тада траје њихова борба за голи опстанак.

– Гром нам је спалио кућу, једва смо живе главе извукли. Од тада па до данас закуцали смо на многа врата, али слаба вајда од тога – прича Душко који с времена на вријеме заради неки динар радећи на дневницу код комшија.

Успије од тога, како каже, да купи врећу брашна и основне намирнице да прехрани супругу и кћерку.

Имају и три овце и четворо јагњади, али шта вриједи кад без струје и замрзивача немају гдје месо сачувати.

Осим помоћи коју им с времена на вријеме обезбиједе хуманитарци из которварошког Црвеног крста и Центра за социјални рад, нити их ко обилази нити им помаже. Живе како знају и умију.

– Имали смо и неколико коза, али смо их продали да обезбиједимо новац за лијечење супруге која се повриједила док је раније радила у једној фирми – рекао је Душко и додао да ни његово здравље није баш најбоље, јер је повриједио кичму у саобраћајној несрећи.

Са сузама у очима Муневера каже да јој најтеже пада то што немају купатило.

– Најтеже је за хигијену. Купамо се код дјевера у кући, ту у комшилуку, а веш откувам у лонцу па носим на ријеку да оперем – прича Муневера, стидљиво скривајући руке испуцале од хладне воде.

Секретар которварошког Црвеног крста Борислав Брборовић каже да посљедње три године помажу породици Јеросимовић у складу са својим могућностима.

– Услови у којима они живе су нехумани. Помажемо им колико можемо. Покушали смо да анимирамо и друге да помогну, али нисмо наишли на одзив ни мјештана ни надлежних у општини – рекао је Брборовић и додао да је на подручју ове општине 118 социјално угрожених породица.

Директор Центра за социјални рад у овој општини Драган Пејаковић истиче да је упознат са тешком ситуацијом породице Јеросимовић.

– Помагали смо им више пута кроз једнократну новчану помоћ. Немамо довољно средстава да им обезбиједимо адекватан смјештај и сматрам да би  више требало да се ангажује и општина – рекао је Пејаковић и додао да ће се Центар радо одазвати свакој акцији и помоћи.

Помоћ за школу

Драган Пејаковић каже да Центар за социјални рад сваке године обезбиједи уџбенике и школски прибор за Николину, како би спремно дочекала школско звоно и имала све што је потребно за наставу.

– Претходних година смо јој додјељивали уџбенике, а ове године успјели смо да обезбиједимо и школски прибор – рекао је Пејаковић.