Како изгледа кратка историја руковања?

У појединим путиписима је својевремено забиљежено је да су се домороци из појединих примитивних племена при сусрету поздрављали узајамним њушењем. Ова пракса, на примјер, постоји и данас у традиционалном поздраву “соги” на пацифичким острвима Тувалу, који махом упражњавају само рођаци и блиски пријатељи кад се сусретну и додирујући образе, узајамно миришу.

Није неразумно закључити да се у древној, препотопској прошлости сви припадници људске врсте при сусрету нису хватали за дланове, потом их стезали и тресли међусобно, него да су размјењивали мирисне надражаје онако како то чине становници малог архипелага на Пацифику. Животиње, укључујући и ниже примате, иначе се упознају њухом. То је основ такозваног хемијског сигнализовања захваљујући коме јединка условно “препознаје” ону која јој генетички одговара.

Можда ћете се изненадити, али и само руковање, као универзални гест поздрава у западној култури, на извјесан начин представља узајамно хемијско сигнализовање. Тим истраживача са Вајцман института у Израелу, предвођен др Иданом Фрумином, спровео је прије пет година испитивање у коме је показао да, заправо, након руковања људи несвјесно миришу своје шаке и прсте како би индиректно “оњушили” особу са којом су се руковали.

Мада је заузело мјесто њушењу, руковање је, извјесно, једна од најстаријих људских традиција. Археолошки налази, како рељефи на надгорбним плочама, тако и цртежи на вазама, указују да је обичај руковања постојао у Старој Грчкој још у петом вијеку прије нове ере. Представа људи који се рукују, која се у Грчкој називала деxиос (од старогрчког израза за поздрав), пренеће се касније и на умјетност Старог Рима, као што је, по свему судећи, руковање ушло међу римске обичаје.

Устаљено је убјеђење, па чак вјеровање, мада поријекло тога није познато, да је обичај руковања отвореним дланом сигнал помирења и да је настао као гест којим један човјек показује другом да није наоружан. Античке представе руковања обухватају и нешто шири спектар порука, на многим рељефима налазе се прикази заштитника збратимљених градова како се рукују или пак, владара затеченог у руковању са неким од грчких богова, што је као свевременска политичка поза требало да укаже на божанску подршку коју власт има.

Фотографија приказује рељеф на коме се рукују двије богиње, Хера и Атена. Рељеф који се данас чува у музеју Акрополис у Атини, настао је након Пелопонеских ратова, крајем петог вијека прије нове ере и посвећен је пријатељству Атине и Самоса, града државе у Јонском мору чији је заштитник била богиња Хера. Мада у претходним деценијама и сам у рату са Атином, Самос је остао дио Делског савеза, лојалан Атини и након пораза од Спарте, о чему говори инскрипција испод призора руковања.

Данас постоје бројни варијетети и начини руковања у различитим културама. Већ дуго је познато да се, исто тако, путем руковања преносе и различите заразе. Између осталих микроорганизама, са руку на руке се преноси и нови коронавирус, који се најчешће шири путем заражених капљица и умије дуго да живи на људској кожи. То је довело до тога да се у освит пандемије масовно, широм свијета, уз прање руку сапуном (као доброг начина да се шанса од заразе преполови) савјетује избјегавање руковања.

Испоставља се да то није сасвим лако. Можда сте и сами примијетили како одсуство руковања понекад представља прави изазов и чини сусрете са људима “несланим”. Како бисте их осолили, у условима епидемије можете се окушати са алтернативним гестом, наклоном или каквом другом срдачном поруком.

Изворно њушење, у најмању је руку, незахвално.