Оливера Шебић: МОЈ КРИК ЈЕ СЛОБОДА ГОВОРА

Доносимо вам причу коју је о нашој суграђанки Оливери Шебић објавио portalcultura.com .

„Ријеч је о Оливери Шебић (23), студентици Економског факултета Универзитета у Бањој Луци. Ово је њена прича о промјени!“
По чему се издвајаш из масе?

Јако је чудно када ти треба да говориш о томе по чему се издвајаш из масе. Увијек је лакше о неком другом говорити… Можда је управо то оно нешто по чему се издвајам. Познавање људи који се издвајају из масе, и познавање разлога зашто је тако. Бити једна од оних који се не стиде стати иза свог мишљења и рећи га на глас, покренути остале на акцију, остварити промјену, а не сједити скрштених руку и чекати да се промјена деси.
Већ дужи низ година сам дио невладиног сектора кроз различите начине. Волонтер сам, активиста, алумни различитих невладиних организација, те глумац аматер. Већ у Основној школи је све почело, гдје сам била текстописац и режисер представе о борби против трговине људима. Након тога сам кроз глуму одрасла, на начин да сам кроз разне улоге упознала различите типове људи и схватила какав тип не желим да будем. Окренула сам се ка волонтирању и активизму, без обзира што је велики број мојих вршњака слободно вријеме проводио негдје друго. Међутим, активизам ми никада није одузимао вријеме. То сам сматрала улагањем времена у нешто вриједно. Доста сам радила на себи, да бих била особа каква сам данас. Много је различитих пројеката, семинара, радионица, конференција иза мене, али издвојила бих чланство у невладиној организацији АИЕСЕЦ, која је била кров свог мог активизма. Ту сам са свим осталим АИЕСЕЦ-ерима радила на циљу мира и испуњења људског потенцијала, кроз различите начине. Прије свега кроз бивање промјене, а не чекање да се промјена деси. Разлог због чега сам се одлучила бити члан баш овог тима јесте што сте стално окружени позитивним људима и људима који стварају. Више пута ми се у животу десило и дешава ми се да ми људи мојих година, па и млађи, замијерају што радим нешто гдје немам профит. Испочетка сам се убјеђивала са њима, али схватила сам да то не помаже. Док сам не схватиш неке ствари, узалуд ти неко други доказује. Кроз чланство у АИЕСЕЦ-у схватила сам тежину преузимања одговорности, као дио тима за финансије прошла један вид праксе онога што учим у теорији на факултету, усавршила сам своје комуникационе, преговарачке, продајне способности као и познавање страних језика. Ништа од овога се не може купити новцем, па нека ми онда неко каже због чега се одлучити бавити баш овим.

Колико и како твој рад утиче на младе у твом окружењу?

Постоје тренуци када не можемо да видимо да ли и колико наш рад утиче на друге, али постоје и тренуци када је то очигледно. Мој труд и рад су највише усмјерени на неформално образовање, кроз различите начине. Сматрам да је то један од начина да се разликујемо на тржишту рада, са побољшаним компетенцијама које не можемо научити у школама и факултетима – у формалном смислу. Кроз свој рад научила сам да вјерујем у себе, па и када је то немогуће. Мислим да сам ту неку енергију преносила и да преносим и на људе око себе, јер доста оних који нису увиђали сврху активизма данас видим као активне младе особе наше заједнице. Не знам да ли постоји скала за мјеру колико нечији рад може да утиче на младе у окружењу, већ сматрам да може бити позитиван и негативан. Позитиван је док год можемо да видимо пораст активних младих људи у нашој заједници. Нема ништа љепше него када ти неко каже да си га баш ти мотивисао да нешто учини у животу.

Шта је најтеже у твом послу?

Не бих рекла послу, јер ове активности не видим као посао. Најтеже је када ти се активизам увуче у крв, и колико год изашао из невладиног сектора он не излази из тебе. Најтеже кад видиш колико се за нешто бориш, али дође један глас и од тога нема ништа. Али не, није то најтеже. Најтеже је кад изгубиш вољу. А ако изгубиш вољу изгубио си борбу.

Зашто си ти позитивна промјена у БиХ?

Свака особа која чини добро за друштвену заједницу, а не тражи ништа заузврат је, по мени, примјер позитивне промјене у БиХ. Мислим да нам је свима доста да се ништа не ради, а да се све тражи и има. Није сврха да се само указује на проблем, већ да се предлажу рјешења. Да се учини акција. Да будемо млади од акције. Само тако ћемо бити позитивне промјене у БиХ.

Шта је твој крик против стварности у којој одрастамо?

Слобода говора. Да говорим оно што мислим, али да имам аргументе у позадини. Није нам баш сјајна ова стварност, али ју ми млади можемо учинити бољом. Стварност је да имамо много лица која по интернету шире говоре мржње на различитим основама. Ми млади треба да станемо у крај томе, ширењем здравог разума стеченог на различите начине активнизма.

Имаш ли анегдоту коју би подијелила са читаоцима, а да је везана за твој рад?

Хм… Било их је много. Издвојила бих једно гостовање на РТРС-у, гдје је требало да представим АИЕСЕЦ праксе. Тада сам тек ушла у АИЕСЕЦ, и већ бачена у ватру. Научим ја све шта треба да причам, и одем. Осам сати ујутро, а ја нисам никако јутарњи тип. Два минута пред почетак водитељка ми чита питања која ће ме питати, а ја немам појма о чему она прича. Погубила се она, погубила се ја. И ја, онако погубљена, брзином сунчане свјетлости јој издиктирам питања на која би одговори био мој текст. Кад сам завршила, само се вратим кући да наставим спавати. Све је било као сан…

Желиш ли нешто да поручиш младима у БиХ?

Увијек када треба да поручим нешто младима, волим да цитирам Марк Твена: ,,Склоните се од људи који желе да омаловаже ваше амбиције. Мали људи то раде, док они истински велики чине да и ви осјећате да можете постати велики. Када радите на томе да своје планове и жеље остварите, пазите са ким се дружите. Проводите вријеме са људима који слично размишљају и желе и чији су животи такође испуњени смислом. И, и ви будите такав пријатељ својим пријатељима.”