Од рефлекса корачања до првих корака

У првим недјељама живота на спољашње стимулације (звук, свјетло, додир, промјена положаја) бебе реагују рефлексно. Како расту и сазријевају реакције су мање инстиктивне и понашање постаје све више контролисано.

Један од рефлекса са којим се беба рађа је рефлекс корачања (ходања). Педијатар на првом прегледу држи бебу усправно успод руку тако да ноге додирују тврду подлогу, на шта она прави покрете корачања подижући ногу у напријед као да треба нешто да прескочи. Ово је биолошки потенцијал са којим се рађају све здраве бебе и показује да шема хода постоји у дјететовом мозгу од самог рођења.

Примитивни ход се губи до трећег мјесеца живота, када би смо поново покушали да га изазовемо беба не би одреаговала на стимулацију, увијала би кољена.

Беба сада више није у феталном положају, полако успоставља контролу над својим тијелом и почиње да ужива сазнајући шта све може са њим да уради. Нестали су ситни трзаји који су ометали покушаје да се креће, постепено се успоставља контрола руку и ногу извођењем кружних покрета. Док лежи на леђима рита се тако да изгледа као да ногама вози бицикл. Почиње да гледа стопала и држи ноге све чешће подигнуте у вис што је резултат раста мишића.

Након махања ногам у прва два мјесеца, у трећем прилично снажно удара ногама да би у петом мјесецу почела да се одупире о подлогу на којој лежи.

Већина промјена у бебином развоју се дешава спонтано без стимулација, резултат су физичког и неуролошког сазријевања. Ако би сте сада покушали да је учите да хода, не би могла да изводи координисане покрете као што је то радила рефлексно на рођењу. Оно што је потребно је увјежбавање кретања поштујући природне законитости моторног развоја што на овом узрасту значи омогућити јој да пузи, јер постоје докази да су те бебе касније спретније у ходу.

Са шест мјесеци већина беба подвлачи кољена док лијеже на стомаку и тако се подижу у четвороножни положај, а онда ускоро почињу и да пузе. Предуслов је добра контрола главе успостављена са три мјесеца, контрола трупа и руку између четвртог и шестог и сада је на реду јачање и контрола ногу.

Беба са седам мјесеци одваја карлицу од подлоге док лежи на леђима и почиње да држи своја стопала рукама, привлачи их и ставља у уста. При опружању ногу често трља пету о пету скидајући чарапе при том. Ако има обућу на ногама, једну ципелу ће сигурно скинути. Из овог разлога, а и иначе је сувишно обувати бебама ципеле све док не проходају и ходају напољу. Често заборављамо шта је основна функција обуће, да штити од хладноће, топлоте и грубе површине. Данас су естетски разлози углавном испред функционалних што је на штету дјетета и његовог нормалног развоја. У узрасту прије проходавања може да се користи тзв. неходајућа обућа, преко зиме да би штитила од хладноће.

Из четвороножног положаја беба почиње да пузи и тако открива потпуно нови начин кретања, не само свог тијела већ и кроз простор у кући. Сада се развија снага мишића грудног коша, карлице и ногу. Кретање подстиче дисање, па се тако повећава витални капацитет плућа, беба стиче физичку кондицију што ће све допринијети бољем укупном развоју.

У осмом мјесецу пузи уназад и унапријед, уз придржавање за нешто покушава да се усправи.

Са девет мјесеци пузећи се окреће и може на кратко да стоји док се придржава. Сада воли да се пузећи пење уз степенице.

У десетом мјесецу може да из стојећег положаја закорачи на степеник и да сиђе држећи се за ограду. Некада родитељи у жељи да мотивишу дијете да што прије прохода оставе га да стоји без придржавање на сред собе. То може да га уплаши и да пољуља осјећај повјерења у родитеље.

Са једанаест мјесеци беба се креће по соби уз намјештај, може да стоји без придржавања и да се полако спушта у чучањ са малим падом на крају. Да би увјежбавала искорак дијелови намјештаја треба да буду размакунути да би морала да се пусти и направи корак до сљедећег.

Беба са навршених годину дана пењањем уз степенице и ходом уз придржавањем једном руком наговјештава да ће ускоро проходати.

Самостално ходање је важна прекретница у дјететовом развоју, никако је не треба ометати коришћењем ходаљке или сличних справа.

То може да спријечи овладавање пузањем и да поремети нормалан моторни развој.

Боравком у дупку ће изостати ослањање рукама о под и јачање мишића раменог појаса, а то опет ограничава развој грудног коша, равој плућа и може да има за посљедицу лоше држање и кривљење кичме. Неправилно ослањање стопалима и одгуривање у ходаљку некада узрокује деформитете стопала.