Поезија Славице Лујић – сликовита лепеза маште и емоција

Которварошанка, поетеса, Славица Лујић, бави се писањем поезије и прозе. Већ дуже вријеме запослена је у ЈУ Дјечији вртић „Лариса Шугић“ Котор Варош, гдје у посљедње вријеме проналази огромну инспирацију.

Као васпитачица у старијој вртићкој групи и као помоћник директора за васпитно-образовни рад, Славица скоро свакодневно „осмишљава“ пјесме (шаљиве пјесме, пјесме о животињама,… и пјесме о свему што нас окружује), приче, бајке, басне, драматизације, бројалице, брзалице, ређалице, разбрајалице (модерна поезија) и сл.  А све то у сврху мотивације дјеце што им омогућава способност слободног изражавања, а свакако и квалитетнији васпитно-образовни процес.

Да је рад са дјецом плодоносан доказује и податак да је већ увелико у  припреми збирка дјечијих пјесама која би свјетлост дана могла угледати већ сљедеће године. Поред поезије и прозе за најмлађу и најслађу популацију, Славица пише пјесме и за нешто озбиљнију читалачку публику. Збирка за такву врсту публике јесте збирка пјесама „Оличје ума“ која је изашла 2010. Године.

Славица је узела перо у своје руке и ријешила је да сва социјална и друштвена питања преточи у пјесму. Њена збирка пјесама „Оличје ума“ инспирисана је проблемима у друштву, али и љубављу. То је својеврсна пјесмарица која за циљ има ширење љубави и толеранције, јер како каже, правилно кориштење свестране љубави је правилно искориштен живот.

Њена прва збирка пјесама састоји се од шест циклуса: Брату у аманет, Оличје ума, Капија разума, Неспокој, Живот је као ружа и Осмјех што осмијех жели.

Славица каже да вјечиту инспирацију налази у природи и зближавању тј. враћању ка природи јер сматра да смо се превише удаљили од исте, а све што није природно није ни толико добро.  Погото данас, у времену кад сви некуд хрле, тешко је наћи баланс између оног исконског и овог новог, савременог. Е, то је извор њене инспирације. Тежња и жеља да у овом „узбурканом свијету“  остане добар човјек, који на све  „тешке ударце“ узвраћа љубавним пјесмама.

„Сматрам да је природа поставила „природне законе“ и ко покуша да их поремети, угрожава животну средину. Ја у овој збирци пјесама  покушавам да разбијем фаму негативних утицаја на природни кружни ток. Своју прву збирку посветила сам синовима Слободану и Немањи, чије ме је дјетињство научило језику поезије“,  каже Славица.

У овом времену у којем Славица пише, у времену у ком писци нису адекватно награђени и у ком нису довољно схваћени, препреке на које наилази, Славица побјеђује уз помоћ најближих.

„Велика подршка су ми супруг и дјеца, а највећа инспирација ми је осмјех моје унуке“, додаје Славица.

Овом приликом представљамо вам пјесму –похвалницу алхемији читања у којој се према ријечима књижевника,  Миленка Стојичића, смјењују нијансе различитих осјећаја, емоција и стања.

 

Пише: Сања Благојевић

 

Водиља

 Штоме више читаш

све се више питаш,

а  у томе и јесте драж

да себе упознаш.

 

Читај радознало

и што се не види,

читај и што се провиди,

читај и кад се не види.

 

Читај истрајно

и марљиво као мрав,

разуздано и са уживањем

као цврчак.

 

И као тандрчак

ливаде преброји,

и као ласта

хоризонте прелети.

 

Водиља си ти

што у теби бди,

њој на пут немој стати

она и мутно позлати. 

 

Природа мајка

 

Машти поглед се намеће

релано схватање се худи.

„Природа сам, схватите ме људи“.

 

„Као мед сам и млијеко

да се мене пита

и робот би рек’о“.

 

„Као душа мајке

безусловно храним

чак се и не браним“.

 

„Своје груди

у млијеко претворим

синове и не бројим“.

 

„И не спавам, у мед се претварам

нека сви то знају

хиоћу да ми кћери заблистају“.