Сања Благојевић: Рада Мајсторовић понос которварошких просвјетара
Знање се множи дијељењем
Бити учитељ или учитељица није лако иако многи ту професију сматрају једном од лакших професија. Чак су и научна испитивања доказала да је посао просвјетних радника један од три најстреснија занимања. Јер осим дугог радног времена и количине стреса, оптерећење послом је прилично велико. Ђаци су публика коју ви као учитељ да не кажем, аниматор, морате заинтересовати и мотивисати на пажњу, слушање, разумијевање и усвајање тог вашег говора. Наравно треба се смислити и неколико занимљивих задатака и активности који ће ту публику подстакети на сарађивање и интеракцију. Учитељица Рада Мајсторовић један је од примјера који је овај тешки задатак обављао савршено, стварајући од учионице мјесто гдје су се сретали несташност, младост, енергија, зрелост и знање.
Рада је поносна на то што потиче из партијархалне и вриједне породице из Дабоваца. Основну школу завршила је у Врбањцима као друга генерација осмогодишње школе која је тада почела у Врбањцима, а учитељску је завршила у Бањој Луци. И већ као дијете имала је визију да су учитељице „за дјецу“.
“ Дошла сам код учитеља Јове Трњака који је још међу живима, и на први поглед ми се човјек допао али одмах ми је синуло у главу зашто није учитељица јер у мојој глави је била визија да су само учитељице за дјецу. На моју жалост он ме само годину дана учио и опет сам добила учитеља 4 године“, сјећа се Рада.
Како је по природи комуникативна и како се воли дружити жељела је бити трговац због сусрета са људима, иако јој је отац понудио да буде учитељица, али она се бојала тог позива јер њу никада није учила учитељица.
„Те давне 1963 године није било ни аутобуса и отац ме неким малим моторићем одвезао у Бања Луку на пријемни испит. Положила сам пријемни испит, али су ми документа враћена јер су сва моја свједочанства била на Марковић Рада а у родном листу писало је Марковић Радојка. Успјели смо ту перипетију са документима ријешити и кренула сам у школу коју сам завршила 1967 године. Након завршетка школе конкурисала сам за посао у Врбањцима али нисам добила посао иако живим у том мјесту, већ је посао добила дјевојка из Бања Луке, а мене прими школа у Масловарама али у сеоску школу у Борцима“, сјећа се учитељица наводећи како је и онда било тешко наћи посао.
У међувремену једна учитељица из Ободника оде у Њемачку а њу пошаљу на њено мјесто и ту је засновала свој први радни однос и радила све до рата, а после рата прешла је у Забрђе а након тога 1993. године у Централну школу у Котор Варошу. Млада учитељица из класе великих српских лингвиста као што су Миљко Шиндић, Раденка Симоновић и други, имала је самo једну визију а то је да свe ђаke мора све научити из чега је произилазила и њена строгост када је ријеч о учењу и тражењу знања. А најбољи учитељи су уједно и најстрожији учитељи. Колико је љубави према овом занимању било доказ је и то што је учитељица Рада свакодневно пјешке из Врбањаца ишла на посао у Ободник.
„Мислим да сам била строга учитељица, себи замјерим то што сам мислила да сви морају бити одлични ђаци и моје генерације су биле увијек при врху рангирања ан тестовима. Пуно сам од дјеце тражила, има дјеце коју сам баш гњавила а данас су они академски грађани. Али кад бих се поново родила и опет бирала професију опет бих исто изабрала али бих сада мало мање тражила од дјеце“, рекла је Рада.
У својој четрдесетогодишњој каријери извела је десет генерација а многи њени ђаци су високообразовани кадар у разним областима- учитељи, професори, правници, доктори итд. На почетку сам навела податак научног истраживања, али моја саговорница ни у једном тренутку није наговијестила, а камоли навела, тешку страну овог племенитог занимања. И то је оно што је чини јединственом, најбољом а и најстрожијом учитељицом којој онај исти осмијех од прије 25 година враћају на лице сјећања на дјечије бисере, згодице и незгодице. Младим учитељима може да да само један савјет тј. гесло којим се она водила у свом дугогодишњем раду, а то је преданост послу и љубав према послу који радите.
„Младим учитељима савјетујем да дјеци приђу са свих страна, да се спусте на њихов ниво да их придобију, да се прилагоде дјеци и да их заинтересују за учење. Јесте да су данас и дјеца другачија као и родитељи, јер многи родитељи очекују да учитељи дјецу науче свему а код нас проводе свега 3-4 сата дневно а код њих 20 сати. Али учитељи морају да нађу начин да преусмјере енергију живахног дјетета на позитивне ствари, као на примјер да организују неку игру и слично јер је учионица мјесто гдје се свакодневно сусрећу послови учења и одрастања гдје је тешко и једнима и другима, и учитељима и дјеци. Али исто тако то је мјесто гдје имамо пуну слободу изражавања своје креативности, мјесто гдје се наслушамо многих дјечијих бисера и насмијемо од срца, мјесто гдје се сценарио не може припремити него се сваки дан играју нови догађаји и доживљаји“, каже Рада.
Из искуства знам да је учитељица Рада била непредвидиви режисер сваког новог дана са огромном шареном лепезом могућности у коју је уграђивала особености својих ученика. Учила нас је да вјерујемо у будућност обликујући наше потенцијале које имамо, тако да сви постанемо умјетници живота без обзира на будуће образовање, знање и титулу. Кажем умјетници, јер само oни имају способност обликовања оног што је безоблично, и од њих се очекује да свом животу дају смисао користећи властите вјештине које су им обликовали учитељи и учитељице.