Спортске занимљивости: Који су то најбизарнији спортови на свијету

У свијету постоји велики број спортова. Неки су познатији, неки мало мање. Неки су савршено нормални, док неки својим необичним карактеристикама изазивају чуђење већине. У наставку вам доносимо неке од бизарних спортова који су, унаточ различитим епитетима који их красе, успјели пронаћи своје симпатизере.

Карлинг

Карлинг је врло необичан спорт који редовито изазива чуђење. Игра се на леду, а циљ игре је сакупити више бодова од супарника на начин да двије четверочлане екипе покушавају посебно обликовани гранитни камен (стонер) што више приближити средишту куће (хоусе), односно означеним концентричним круговима на леду који изгледају попут мете. Једна рунда се састоји од осам хитаца сваке екипе, а побједничка екипа је она која сакупи више бодова након 10 рунди. Оно што већини невиних проматрача падне на памет при спомену овога спорта (и измами осмијех на лице) су два члана момчади који се крећу паралелно са стонером те метлама невјеројатном брзином мету лед испред самог стонера. Њихова је улога промијенити стање леда те на тај начин утјецати на смјер и брзину кретања стонера, а самим тиме и на његово коначно мјесто заустављања

Иако се овај спорт многима чини врло једноставним, у стварности то није тако. У карлингу је потребна велика доза тимског рада и стратегије, због чега је овај спорт прозван шахом на леду. Чини се помало претјерано, но још више чуди чињеница да је карлинг од 1998. године олимпијски спорт! Можда је то због изгледа једноставности овога спорта, али многима није јасно што ради на Олимпијским играма, највећем спортском натјецању на свијету. А са друге стране, можда баш зато и припада тамо.

Било како било, карлинг се због свог необичног изгледа нашао у овом тексту, а вјеројатно се сви можемо сложити да има заслужено мјесто у категорији бизарних спортова.

Професионално хрвање

Не, није ријеч о класичном хрвању које спада међу најстарије спортове свијета. У питању је спорт назван професионални врелстинг, док је код нас најближа ријеч томе спорту – кечери. Једино што овај спорт (стварно је тешко називати ово спортом) има за сврху је забављање публике кроз модифицирану симулацију борилачких спортова. Двоје супарника или тимови сучељавају се у рингу, али и изван њега, физичком борбом која није стварна. Сви ударци су симулирани и изводе се тако да не озлиједе и не нанесу бол супарнику. И та чињеница је позната апсолутно свима у публици. Да, да, звучи невјеројатно да би било истинито.

У професионалном хрвању не постоје правила као таква, а самим тиме нема ни судаца који би правила проводили. У борби је дозвољено користити разне предмете који могу попримити улогу оружја, као што су столица, жица или било који предмет који се нађе при руци. Борба се може одвијати у рингу, као и изван њега, а постоје и ситуације када се у борбу укључи и особа из публике (најчешће атрактивна женска особа која је била у пратњи борца) те на тај начин изненади и озлиједи супарничког борца.

Ако вам све ово не звучи, у најмању руку, бизарно, причекајте још коју секунду. Наиме, цијели тијек меча и крајњи исход борбе су исценирали и претходно договорили борци и организатори евента, што значи да је побједник познат и прије самога почетка двобоја.

Иако вјерујемо да већина читатеља неће знати навести нити једног кечера, двојица су врло познати широм свијета. Ријеч је о Хулку Хогану и Дваyнеу Јохансону, који су више познати по глумачким улогама у филмовима, а који су се претходно бавили и повремено још увијек баве професионалним хрвањем. Није изненађење да је овај спорт врло популаран у САД-у, а популарност му расте и у Јапану те Мексику. Није баш јасан смисао спорта у којем су главне способности натјецатеља глума и каскадерство, вјештине тражене за снимање филмова и серија, али да није тако, не бисмо се имали чему чудити.

Подводни хокеј

Овај спорт настао је у Енглеској 1954. године, а доста је налик класичном хокеју који се игра на води, али у другом агрегатном стању – леду. Сама игра одвија се на дну базена које служи као терен, а побједничка екипа је она која забије више голова.

Екипе могу садржавати до 10 играча, али само шест играча може бити истовремено у игри. Сваки играч опремљен је кратком палицом (до 35 центиметара дужине) којом контролирају пак те перајима, маском за роњење и дихалицом, тако да могу удахнути зрак без мицања погледа са саме игре. Иако је овај спорт релативно непознат, од 1980. године редовито се одржавају свјетска првенства у подводном хокеју.

С обзиром да се цијели тијек утакмице одвија под водом, овај спорт није баш погодан за гледатељство. Нема претјераног смисла гледати подводни хокеј с трибина, јер се тада виде само покретне мрље у води, а врло је мало базена који имају израђене отворе кроз које би се могло изравно гледати меч. Ипак, гледатељи могу навући опрему, исту као играчи само без палице, и ући у слободан дио базена те на тај начин пратити утакмицу. На великим натјецањима таквих проблема нема, јер се тада у базену налазе подводни сниматељи, а пријенос је емитиран на екрану изван базена. Тако да, ако пожелите пратити клупски двобој или пријатељску утакмицу, немате баш пуно опција осим скочити у базен.

Шах-Бокс

Шах-бокс је један врло чудан спорт који спаја наизглед неспојиво, творећи тако врло необичну комбинацију менталне и физичке снаге. Меч се састоји од укупно 11 рунди (шест рунда шаха и пет рунда бокса) у којима се наизмјенце играју по једна рунда шаха и једна рунда бокса. Свака рунда траје три минуте, а партија шаха се у свакој новој рунди наставља тамо гдје је стала на крају претходне рунде. С обзиром да се шах игра укупно 18 минута, сваки играч има девет минута за помицање својих шаховских фигура. У принципу, играчи након поштеног шакетања сједају за исти сто и играју шах, а затим опет прелазе на крваву борбу. Стварно необична комбинација адреналина и психичке мирноће.

Побједником у мечу шах-бокса може се постати на неколико начина. У боксачким рундама за побједу је потребно доћи до нокаута или техничког нокаута, док у шаховском дијелу крај меча означава шах-мат или истјецање времена за потез једног од играча. Било који од наведених сценарија означава крај цјелокупног меча. Уз то, судац може прекинути двобој у било којем тренутку због неактивности једног од натјецатеља, а могућа је и предаја, такођер у било којем тренутку, неовисно ради ли се о шаху или боксу.

Још једна занимљива чињеница везана уз шах-бокс је та да је сасвим случајно постао спорт. Творац овога спорта је слободни умјетник Ипе Рубинг из Холандије који је ову необичну симбиозу и замислио као умјетнички наступ. Но, идеја је наишла на позитивне критике и настао је нови спорт, у којем се од 2003. године редовно одржавају свјетска првенства.

Бузкасхи

Сада слиједи један спорт који је, благо речено, сасвим непотребан. Бузкасхи је национални спорт у Афганистану, а његов пријевод на гласи зграбити козу. Постоје двије варијације овога спорта, а у обје верзије играчи јашу коње. У првој и једноставнијој верзији, циљ игре је покупити трупло козе или овце те се кретајући у било којем смјеру издвојити од остатка играча. Друга верзија је нешто захтјевнија – након што се покупи трупло козе, потребно је с њим у рукама направити круг око ознаке на једној страни терена, а затим доћи на другу страну терена и убацити козу у за то предвиђени круг. И да, играч с козом у руци се константно мора бранити од других играча који му покушавају преотети козу.

Играчи су опремљени неком врстом бича, односно шибе, који служи за пожуривање свога коња, али и за обрану од других играча и коња. У тренуцима када се бич не користи, јер се у једној руци носи коза, а у другој држе узде, бич се носи у устима.

Једна партија бузкасхија знала је трајати и по неколико дана, али сада је та игра модернизирана па има одређени временски период. Након завршетка игре, коза неријетко заврши као храна играчима.

Овај бизаран спорт појавио се у више филмова и серија, а најпознатији од њих је Рамбо 3, гдје смо могли видјети Силвестера Сталонеа како суверено барата овцом.

Калчо Фиорентино

Калчо Фиорентино је спорт који се игра у Италији, а у суштини је комбинација рагбија и слободне борбе. Да, добро сте прочитали. Као да рагби сам по себи није довољно груб. Двије екипе од 27 играча у 50 минута морају постићи више голова од супарника, а у томе их спрјечава хрпа људи који су спремни убити бога у њима. Врло једноставно. Димензије терена су отприлике 80×40 метара, а голови су широки исто колико и сами терен (нетко би помислио да је онда лако забити гол). Играч који има лопту у рукама често само стоји и чека да се отвори пролаз према голу, док се испред њега хрпа људи туче.

У овоме спорту чак постоји и судац, а његова је улога узети лопту и бацити је високо у зрак, када је играч с лоптом нападнут и изгуби лопту. На терену се могу видјети разне ситуације које иначе врло вјеројатно не би видјели нигдје другдје. Примјерице, када играч обори супарника на под, може сједити на њему, како би га елиминирао из игре, док год се овај не успије ослободити и устати. Иако озљеде на овоме натјецању нису ријеткост, замјене играча нису дозвољене.

У овоме спорту постоје четири екипе (наравно талијанске), а једном годишње одржава се турнир у Фиренци гдје се одиграју два полуфинална сусрета и један финални, који се игра на дан Светог Ивана (Сан Гиованни).

Сада слиједи најбољи дио. Играчи који судјелују у овоме натјецању не добивају никакву финанцијску компензацију за батине које добију. Побједничка екипа у ранијим је временима као награду добивала краву, док данас добију само вечеру. Што више рећи