Уговор о доживотном издржавању

Уговор о доживотном издржавању један је од најчешћих и најзначајнијих наследноправних уговора у нашем праву. Регулисан је одредбама чл. 139. до 145. Закона о наслеђивању, као уговор којим се прималац издржавања обавезује да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или нека друга права, а давалац издржавања се обавезује да га, као накнаду за то, издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани.

Уговор о доживотном издржавању је двострано обавезан уговор, јер настају права и обавезе за обе стране. Поред тога штоје двострано обавезан, уговор је теретан, јер једна страна прима противчинидбу за престицију које чине другој страни. Битна карактеристика овога уговора јесте његова формалност, и мора бити закључен у законској форми, у супротном уговор ништав је.

Битни састојци уговора су услови за његову пуноважност су: да ће једна страна доживотно издржавати другу (или некога трећега) а да ће му друга страна, као накнаду за то, пренијети одређена имовинска права. Стране се могу договорити и о другим састојцима и том случају и они постају битни.

Детаљније о уговору о доживотном издржавању можете наћи