ВРХУНСКИ ТАЛЕНАТ ИЗ КОТОР ВАРОША; БИЉАНА НЕДИЋ

Биљана је од свог рођења у инвалидским колицима, а јавности је позната по изванредним подухватима и талентима. Добитница је низа признања, а њене витрине, између осталог, краси оно за најперспективнију спортисткињу и за најбољу спортисткињу Републике Српске, те награда града Бања Луке младима за остварене резултате у области спорта.

Све што ради у животу, ради из љубави и онда су, каже, признања неминовна.

Рођена је у селу Ћорковићи код Kотор Вароши са аномалијом на кичми, тачније тумором који је морао бити оперисан и то што је у инвалидским колицима, је у ствари посљедица те операције. Тако је од ђетињства кренула њена борба за самосталан живот.

Школовање је почела у родном селу, те наставила у Заводу “Др. Мирослав Зотовић“ у Бањој Луци. Међутим, касније је школовање морала наставити Црној Гори, јер у Бањој Луци у том тренутку није било средње школе која би њој била доступна. Тако је у Подгорици завршила Управну школу, административно-правни техничар.

Ове је године дипломирала новинарство на Бања Лука Цоллег-у. Тренутно пише за портал еТрафика и има свој блог, а планира уписати и мастер – само је питање одлуке о којем граду.

Већ девет година ради у Фабрици обуће Бема и њен посао је везан за канцеларију, административне послове. У разговору за портал Акта.ба каже да јој је ово сигуран посао и да јој је радно мјесто у потпуности прилагођено, односно цијела Фабрика. Услови су јој добри, а колектив колегијалан. Устаје у 6 и ради од седам до 15 часова. Послије посла обавља остале активности којима се бави…

А, има их пуно. Поред посла, кошарке и новинарства, ова 29-деветогодишња ђевојка је и активисткиња и борац за права особа са инвалидитетом, која се у слободно вријеме бави многим хобијима – сликарством, музиком, моделингом, пјевањем, фотографијом, стрељаштвом…

КОШАРКА НА ВРХУ ПРИОРИТЕТА

Ипак, од свега издваја кошарку, као нешто што је много утицало на њен живот како пословно тако и приватно.

у је добила највише признања. Том ‘хобију’ (који је сада већ професија) посветила је највише пажње и дала највише жртве. Он је поред свих осталих обавеза увијек био на врху листе њених приоритета. Ту је стекла најбоља и најјача пријатељства. Упознала много дивних људи, посјетила много нових мјеста. Стекла нека нова искуства. Отворила многа врата. Због кошарке је, каже, постала самосталнија, здравија и захвалнија. KKИ ,,Врбас“, је њена друга породица која се стално увећава и то је тако чаробно.

Данас је једина једина дама у редовима KKИ Врбас, а све је кренуло када је са деветнаест година први пут погледала кошарку у колицима.

“Било ми је толико привлачно да нисам размишљала и није ми ни најмање било важно то што је мушки тим. Kада су ми објаснили да постоје правила која дозвољавају учешће жене у мушком тиму, мојој срећи није било краја. Осјећала сам сам тако лијепо окружена момцима који су заиста били прави џентлмени и крајње се коректно понашали према мени. Мени је то била разонода и рекреација, али су временом апетити расли. Тако сам послије неколико година рада, труда и залагања дошла до тога да играм у првој петорци да је моја минутажа на терену понекад близу 40 минута”, каже Биљана.

Присјећајући се првог тренинга каже да је био и смијешан и тежак и да није могла добацити ни до коша. Али, вјеровала је да има снаге и да је прилично окретна.

“Разлика између спортских колица и ових које користим свакодневно је огромна. Требало је мало времена да се научим на њих, па онда да учим правила, да радим на кондицији и уз све то прихватим шале које су ми биле упућене као новом колачу. Уживала сам од првог момента када сам се сусрела са овим спортом и уживам и данас. Требало је времена да се докажем у свом клубу, али и противницима, који су ме увијек штедили на терену. Мени то није пасало и почела сам грубо да играм и настојим бити боља, како би ме гледали равноправно. Успјела сам се изборити за ту позицију и сад ме заиста не штеде на терену па се ту зна десити и неких повреда приликом падова”.

На питање да ли је тешко “парирати” момцима и да ли би их мијењала за женски клуб каже да сигурно не би, те да и нема жељу да проба да заигра у женском тиму.

“Осјећам се лијепо и угодно са својим саиграчима, никада им у потпуности нећу парирати, али ми то не смета. Понекад сам толико мала међу њима, да се и не видим када гледамо снимак, а ја се налазим иза свог саиграча. Па ме увијек зезају ‘а како ми играмо са четири играча’? Зову ме ‘Биља брат’ или кажу ‘ајде момчино’…Све у шаљивом духу, послије утакмице су стварно џентлмени”, прича нам Биљана.

КОЛИЦА КАО МОДНИ ДЕТАЉ

Гледајући је током снимања кампање спорта за особе са инвалидитетом за Параолимпијски савез БиХ, не можете да не примијетите како Биљана поносно “носи” своја колица. Често истиче и да су јој она заправо модни детаљ што потврђује на много начина. Тако је и прије неколико година започела каријеру као манекенка и фотомодел, те снимила свој боок.

“У тој области сам се само окушала. Било је интересантно. Још увијек волим бити испред објектива, иако сад као новинар имам прилику бити и иза. Свиђају ми се обје стране. А колица, она су дио мене. Волим их заиста, јер се уз помоћ њих крећем. Она су магична у сваком смислу. Ја их гледам на један посебан начин”, каже она.

Недавно је одржана и модна ревија за особе за инвалидитетом. Говорећи о томе како је дошла на ту идеју, каже да је прошле године одржана први пут модна ревија у Бањалуци “Препознај жену у мени” коју је организовало удружење жена НИKА у сарадњи са докторицом и одборницом Снежаном Kутлешић Стевић, те да су ове године одлучили да догађај постане традиционалан.

“Kако је Ника иступила, организацију је преузео Психолошки центар ‘Сенсе’ и нас неколико цура које смо помагале Сњежани. Ревија је носила назив ‘баш по мјери’ и имамо идеју да исти назив буде кориштен и даље. Осамнаест ђевојака носило је моделе кројене баш по мјери наше бањалучке креаторке Слађане Грујић. У другом дијелу ревије ђевојке су носиле вјенчанице модне куће Хера, а са њима су прошетали џентлмени који су били познате личности нашег града и момци са инвалидитетом. Ревија се одржала у Банском двору, било је око 500 људи и негђе око стотину их је остало напољу јер су сва мјеста била попуњена. Овај догађај је имао за циљ да на један лијеп и растерећен начин прикажемо да се и особе са инвалидитетом могу наћи и снаћи у свим улогама, бавити се разним пословима и уживати у свим друштвеним активностима. Док су ђевојке излазила на видео биму су биле приказане фотографије које су указивале на њихове успјехе и достигнућа упркос свим препрекама која нам друштво поставља. Такође ту су се могле виђети и фотографије указују на неке конкретне проблеме, али и на рјешења. Оно што је такође интересантно и говори у прилог томе како можемо бити солидарни је то да смо ревију организовали без иједне утрошене новчанице. Сви су донирали у стварима и услугама, како појединци тако и фирме. Показали смо колико добри суграђани можемо бити и како одвајајући свако по нешто можемо направити јединствен, препознатљив и свјетски догађај”, наводи наша саговорница.

Присјећа се и да је у моменту када се први пут окушала као модел, добила и неколико понуда од иностраних агенција, али нису постигли договор који би задовољио обје стране. Требало је путовати, жртвовати много ствари са ризиком шта ће на крају добити. А како јој то није била примарна жеља, бити модел, одбила је.

ПОНОСНА НА РОДИТЕЉЕ И ЉУДЕ ОКО СЕБЕ

Иначе, све што је постигла дугује својим родитељима који је нису никада спутавали, већ подупирали да оствари своје снове и жеље.

“Моји родитељи су направили потез живота када су ме пустили да будем своја. Да падам, устајем, гријешим, учим, покушавам, пробавам, путујем, калкулишем, прихватам, одбијам…кроз све то сам учила много. Било је тешко и понекад несхватљиво да родитељи направе потез који мислиш да је у том тренутку лош, онда се испостави да најбољи могућ. Нисам живјела под стакленим звоном и због тога сам данас самостална жена у сваком смислу. Баријера је било разних и биће их увијек кроз живот, на нама је да ли ћемо их прескакати, тражити обилазнице или ћемо посустати и дозволити да нас зауставе да живимо”, прича Биљана.

Сматра да резултати долазе када се споје љубав, преданост, труд и када не пристајете на мање од оног што желите.

“Није довољно само жељети и вјеровати, морате радити на томе, али исто тако сам физички или умни напор без неке луде енергије није ефективан и не даје резултат. Ако немате све ово када кренете у поход на остварење неког циља, запитајте се да ли је то стварно оно што желите. Није страшно одустати, вратити се на почетак, или схватити на корак испред циља да сте трчали погрешном траком…страшно је наставити истим путем иако сте свјесни да то није ваш пут. Ја сам се тако играла разних улога, и када ми досади, нађем другу играчку. Све док нисам нашла ону омиљену без које не могу ни заспати”, истиче она.

Мотив за успјех и напредовање проналази у свему. Понекад јој је, каже, довољан један осмијех, загрљај, лијепа ријеч, гест..Ипак, људи су ти који је највише мотивишу.

“Они храбри и одважни, тако велики у својој скромности. Они који су се борили са великим недаћама и бол претварали у љубав…несреће у савезнике у потрази за иситинском срећом. Оне који не кукају над оним што је нашем оку невидљиво па самим тим и изгубљено, него вјерују безусловно да постоји у некој другој димензији. Мотив ми је и када ме ломе. Kада ме љуте туђи поступци, када ме повриједе, ја излазим јача, спремнија и одлучнија”, наглашава наша сагорница.

На питање која је њена порука младима који улазе у животне борбе кроз које је она прошла, каже да свако узима и селектује за себе оно што му паше, а ако њена прича може неког да мотивише, то је лијепо.

“Свима кажем да буду своји и вјерују у своје снове, јер како да нам се оствари нешто ако не сањамо. И да ништа није погрешно ни лоше уколико научимо нешто из тога.Свака борба је само наша. Сви ми имамо своје бреме и нико га не зна боље носити од нас. Kада се сродимо са њим, када га прихватимо без да одвадимо мало садржаја из њега, онда све постане лакше и једноставније. Нико, до нас самих, није заслужан за нашу срећу. Оно што тражите да неко буде према вама, морате и ви бити према том неком. Не можете тражити оно што не можете дати”, поручују она.

На крају, будући да је увијек и свугђе прати прекрасан осмијех којим поручује да живот лијеп, питали смо је шта је то што утиче да он оде с њеног лица и шта је најчешће растужи.

“Будем тужна, имам лоше дане као и сви. Али се трудим да то други људи не осјете, нису дужни носити мој терет. Онда нађем вентил и срећа је што све то кратко траје. Растужити ме може свашта, али и усрећити. Растужи ме филм, књига, нечији поглед који ми исприча причу, животиња на улици…много тога… Али осмијехом се исто тако много тога ријеши, па га користим свуда”, закључује Биљана.