Законски третман ванбрачне заједнице

Ванбрачна заједница је заједница живота жене и мушкарца која није правно уређена на начин прописан Породичним законом као брачна заједница (одуство свечане форме закључења). У погледу права на међусобно издржавање супружника и других имовинско-правних односа, ванбрачна заједница изједначена је са брачном заједницом, под условима и на начин прописан Породичним законом, а имовина стечена радом лица у ванбрачној заједници која је трајала дуже времена сматра се њиховом заједничком имовином.

У овом тексту вам доносим преглед одредаба Породичног закона, Закона о здравственом осигурању, Закона о пензијском и инвалидском осигурању и Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено – отаџбинског рата, као и преглед праксе Уставног суда Хрватске и посљедњу одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине у погледу правног положаја ванбрачних супружника. Ако вас интересује ова тема, пратите мој блог, јер ћу у наредном тексту писати о насљеђивању ванбрачних супружника.

Право на издржавање ванбрачног супружника

Када је у питању право на издржавање ванбрачног супружника (по престанку ванбрачне заједнице), ово право се признаје ванбрачном супружнику који нема довољно средстава за живот, или их не може остварити из своје имовине, а неспособан је за рад или се не може запослити, под условом да је ванбрачна заједница трајала три или више година. Тужба за издржавање може се поднијети у року од једне године од престанка ванбрачне заједнице. Суд може одбити захтјев ако издржавање тражи лице које се без озбиљног повода од стране другог лица грубо или недолично понашало у ванбрачној заједници, или ако би његов захтјев представљао очиту неправду за друго лице. Суд може одлучити да обавеза издржавања лица траје одређено вријеме, нарочито у случају када је тражилац издржавања у могућности да у догледно вријеме на други начин обезбиједи средства за живот. У оправданим случајевима суд може обавезу издржавања продужити. Тужба за продужење издржавања може се поднијети само до истека времена за које је издржавање одређено.

Право на издржавање престаје ако лице које то право користи, ступи у брак или је постало недостојно тог права.

Обавеза издржавања мајке ванбрачног дјетета

Ванбрачни отац дужан је да, сразмјерно својим могућностима, издржава мајку свог ванбрачног дјетета за вријеме од три мјесеца прије порођаја и једну годину након порођаја, ако мајка нема довољно средстава за живот.

Право на здравствено осигурање?

Пема Закону о здравственом осигурању, права из здравственог осигурања обезбеђују се и члановима породице осигураника. Чланом породице сматрају се:

чланови уже породице: брачни друг и деца рођена у браку или ван брака, усвојена и пасторчад, ако испуњавају услове из овог закона;

чланови шире породице које осигураник издржава: родитељи, очух, маћеха, усвојилац, деда и баба (под условом да су навршили 50 година живота (мајка, маћеха и баба), односно 60 година живота (отац, очух и деда) или – ако су млађи, али неспособни за привређивање; унучад, браћа и сестре који су без родитеља или за које је орган старатељства утврдио да су без родитељског старања; дјеца која имају једног или оба родитеља, а коју је осигураник узео на издржавање, ако родитељи због здравственог стања или других околности нису у могућности да привређују, односно да се старају и да их издржавају.

Брачни супружник осигураника има права из здравственог осигурања док је у браку са осигураником. Разведени брачни друг коме је судском одлуком утврђено право на издржавање такође има права из здравственог осигурања, ако је у моменту развода био старији од 45 година (жена), односно 55 година (мушкарац) или без обзира на године живота ако му је у време развода утврђена неспособност за рад. Насупрот томе, ванбрачном супружнику права из здравственог осигурања се не признају ни за вријеме трајања ванбрачне заједнице, ни након њеног престанка чак и ако му је утврђено право на издржавање.

Породична пензија?

Закон о пензијском и инвалидском осигурању прописује да право на породичну пензију имају чланови породице умрлог осигураника који је на дан смрти испуњавао услове за инвалидску пензију и чланови породице умрлог корисника старосне или инвалидске пензије. Члановима породице умрлог осигураника, односно корисника пензије сматрају се:

брачни супружник (удовица, односно удовац),

разведени брачни супружник или ванбрачни супружник, ако му је правоснажном пресудом суда досуђено право на издржавање,

дијете, рођено у браку или ван брака, усвојено или пасторак,

дијете без оба родитеља или дијете коме су оба родитеља потпуно и трајно неспособни за привређивање, које је осигураник или корисник пензије издржавао до своје смрти, и

родитељ (отац и мајка, очух и маћеха, усвојилац) које је осигураник или корисник пензије издржавао до своје смрти

Дакле, ванбрачни супружник може остварити ово право под истим условима као удовац/удовица само ако му је правоснажном пресудом суда приликом престанка ванбрачне заједнице досуђено право на издржавање, док ванбрачни супружник коме приликом престанка ванбрачне заједнице није признато право на издржавање, по овом Закону нема право на породичну пензију.

Породична инвалиднина и др. права члана породице погинулог борца?

Према Закону о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата, чланом уже породице сматра се и лице из ванбрачне заједнице уколико је са погинулим, односно умрлим борцем имало дјеце. Дакле, постојање заједничке дјеце је општи услов који је потребан да би ванбрачном партнеру био признат статус и права прописана тим законом. Право на породичну инвалиднину ванбрачни супружник (који има заједничку дјецу са погинулим/умрлим лицем) остварује под додатним условом да има 45 (за жене), односно 55 (за мушкарце) година живота или без обзира на године живота ако је неспособан за рад, као и под условом да погинули нема брачног друга. Насупрот томе, брачни друг (удовац/удовица) има право на породичну инвалиднину након 45, односно 55 године и ако није имао заједничку дјецу са погинулим, а брачни друг који је са погинулим имао једно или више дјеце, има право на породичну инвалиднину без обзира на године живота.

Пракса Уставног суда Босне и Херцеговине (предмет бр. АП 4077/16)

Уставни суд Босне и Херцеговине је 11. октобра 2018. године усвојио апелацију и утврдио да је прекршена забрана дискриминације из члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са правом на имовину из члана ИИ/3.к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, због тога што апелантица, као ванбрачни партнер, није могла стећи право на породичну пензију по Закону о пензијском и инвалидском осигурању иако је ванбрачна заједница у потпуности изједначена са брачном заједницом према Породичном закону Федерације БиХ. Одлучујући по апелацији, Уставни суд БиХ је оцијенио да Закон о пензијском и инвалидском осигурању који је био на снази у вријеме доношења оспорених одлука (којом апелантици није признато право на пензију) у својим одредбама нигдје не спомиње нити даје права ванбрачним партнерима, ал упркос томе, Уставни суд налази да се, с обзиром на директну примјену и примат Европске конвенције над другим законима, они закони који нису усаглашени са Европском конвенцијом морају примијенити на начин на који се неће кршити права из Европске конвенције. Стога, Уставни суд налази да у ситуацији када је несумњиво да је ванбрачна заједница апелантице и носиоца осигурања, започела и трајала у вријеме када је на снази био ПЗФБиХ из 2005. године, који је и досљедно изједначио брачну и ванбрачну заједницу у правима и обавезама, као и да је та заједница трајала све до смрти осигураника, Уставни суд сматра да Закон о пензијском и инвалидском осигурању из 1998. године није примијењен уз досљедно поштовање „опредјељења из породичног права о једнаком третману брачне и ванбрачне заједнице“. Стога, Уставни суд сматра да апелантица не може сносити штетне посљедице тога што релевантни закони нису раније хармонизовани како би се провело досљедно опредјељење законодавца да се отклони дискриминација у третману ванбрачних и брачних партнера и у односу на остваривање права на породичну пензију. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да примјена Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 1998. године на начин како су то урадили редовни суд и органи управе у оспореним одлукама није имала разумно и објективно оправдање. Због тога је апелантица на дискриминирајући начин лишена могућности стицања права на породичну пензију. Уставни суд наглашава да је 21. фебруара 2018. године у „Службеним новинама ФБиХ“ број 13/18 објављен нови Закон о пензијском и инвалидском осигурању, који, опет, није узео у обзир ванбрачну заједницу, нити је регулисао стицање права ванбрачним партнерима. Стога, Уставни суд сматра да је сврсисходно да се ова одлука достави Влади Федерације БиХ ради хармонизације Закона о пензијском и инвалидском осигурању са Породичним законом у односу на права и обавезе ванбрачних партнера.

Ово је свакако правац у коме би требало мијењати и прописе у Републици Српској. Ако жели да не дискриминише своје грађане и да иде у корак са друштвеним развојем, Република Српска би требало да мијења своје прописе на начин да они омогуће ванбрачним партнерима да остваре права која заслужују, у потпуности.

/Ријечи правника/