ДРАГИЦА ТЕПИЋ: Потенцијали код дјеце са Дауновим синдромом су велики

У Центру за породицу “Кућа радости” у Котор Варошу истичу да је највећи проблем дјеце са Дауновим синдромом период када заврше школовање и изађу из система школовања, јер се тада враћају кући и најчешће су изоловани од свега.

Директор Центра за породицу “Кућа радости” Драгица Тепић рекла је да у Котор Варошу услуге ове установе користи шест особа са Дауновим синдромом.

“Они редовно имају логопедске третмане и едукативне радионице, гдје стичу одређене вјештине. Међутим, они су везани за своје родитеље и у њиховом присуству долазе у нашу установу, тако да је врло мали број родитеља који су запослени због сталне и непрекидне бриге о дјетету, као и социјална искљученост”, истиче Тепићева.

Након завршеног школовања неопходни су одређени видови дружења и комуникације, присуство и активно учешће у свим друштвеним и културним дешавањима, а управо то представља највећи проблем.

“Потенцијали код дјеце са Дауновим синдромом су велики и не можемо поставити јасне оквире докле се могу развијати. Али, већина њих се може осамосталити уз подршку и бити оспособљена за рад, те радити у складу са својим могућностима. Из тог разлога нама је неопходан радни терапеут или стручна особа која ће свакодневно радити са том дјецом како би родитељи могли несметано ићи на посао”, наглашава Тепићева и додаје да не постоје адекватни и прилагођени програми, који би били намијењени младима са Дауновим синдромом који напуне 18 година и изађу из система школовања, јер су тада препуштена породици и нису им пружене неке велике могућности.

Јелена Нарић, мајка 18-годишње Невене, рекла је да системски није ријешено питање дјеце обољеле од Дауновог синдрома.

“Осим дјечијег доплатка као корисници права туђе његе и помоћи и једнократне помоћи родитељи не могу рачунати на друге видове подршке. У нашој локалној заједници се дешава и да дјеца остану некатегорисана, да родитељи у потпуности не буду упознати са правима која имају, да та права не остваре”, каже Нарићева.

Раденка Бојић је мајка троје дјеце, запослена је у фабрици обуће “Спортек”, а њен син Радомир је корисник услуга Центра за породицу. Навршио је 18 година и умјесто да размишља о његовом запослењу Раденка се суочава са проблемом његовог даљег одрастања.

“За мене је поражавајућа чињеница да ниједна особа са Дауновим синдромом није запослена у Котор Варошу, тако да је неопходно те ствари промијенити. Укључивањем у друштвена дешавања, подстицањем креативности, стварањем подстицајних развојних програма, осамостаљивањем, стварањем програма може им се пружити прилика за запослење”, појашњава Бојићева.

Из Центра за породицу поручују да су проблеми родитеља који имају дјецу са Дауновим синдромом и живе у руралним и мање развијеним срединама заиста велики, јер немају прилику да пруже дјеци све потребне третмане, а прије свега дефектолошке и логопедске третмане, и доста напора улажу да би дјецу одвели у најближи град, а то изискује и велике материјалне трошкове. Такође, родитељи најчешће сами сносе трошкове изузетно скупих операција и терапија.

“Ми од општине мјесечно добијамо 333 КМ, што је довољно да платимо режије и текуће ствари, али за континуиран ангажман логопеда и дефектолога су потребна знатно већа средства. Покушавамо да реализацијом одређених пројеката и уз помоћ људи добре воље реализујемо све наше предвиђене активности, а посебно смо захвални учитељицама Дубравки Станишљевић и Бојани Момић, које волонтерски раде од оснивања наше установе”, истичу у Центру за породицу “Кућа радости”.

Драган Пејаковић, директор Центра за социјални рад, каже да ова установа издваја средства за превоз особа са Дауновим синдромом, затим да се редовно уплаћује додатак на помоћ и његу другог лица, набавку помагала за правилан развој дјеце, као и да сваке године дјеца са потешкоћама у развоју иду на љетовање.

“Ми ћемо и ове године у оквиру програма Фонда за дјечију заштиту Републике Српске и посредством Центра за социјални рад обезбиједити одлазак за 27 дјеце узраста до 15 година на море у Црну Гору, међу њима су и особе са Дауновим синдромом, гдје ће проћи кроз многе едукативне и забавне радионице”, рекао је Пејаковић и додао да Центар предлаже, а регионална комисија даје коначну ријеч о томе ко ће од дјеце путовати у Црну Гору.

Према његовим ријечима неопходна је боља сарадња и чвршћа повезаност Центра за породицу “Кућа радости” и Центра за социјални рад, како би се помогло особама са Дауновим синдромом.

Захваљујући постојању Центра за породицу, дјеца са Дауновим синдромом су постала видљивија у локалној заједници, али неопходно је константно указивати на свијест о овом проблему како би им се пружила адекватна подршка и помоћ.