Брига о дивљачи у зимским условима
Сагледавајући свеукупне годишње активности корисника ловишта на узгоју и заштити дивљачи, засигурно се може истаћи да је зимски период свакако најтежи испит чији се резултати објављују на табли прољетног стања матичног фонда свих врста гајене дивљачи.
Ако се горе наведеном додају и глобалне климатске промјене које се манифестују кроз непредвидљивост количина и распореда годишњих падавина, као и температура ваздуха, јасно је какав изазов стоји пред сваким корисником ловишта у току зимских мјесеци.
Познато је да највеће природне губитке племенита дивљач има у току зимских мјесеци, када усљед дуготрајне тјелесне исцрпљености постаје плијен предатора или долази до угибања. Ова исцрпљеност је посљедица великог броја фактора, и то: висок и дуготрајан сњежни покривач, ниске температуре, залеђено земљиште, недостатак хране, тјелесна неразвијеност јединке, неухрањеност, болест, рањавање, и др.,
На неке од наведених фактора, човјек током зиме не може да утиче, тако да је природна селекција ових јединки неизбјежна али и са друге стране корисна, јер ће сва слаба и генетски лоше предиспонирана грла бити уклоњена и тиме онемогућена за размножавање у наредној ловној години.
Међутим, уколико бројност предатора пређе поднољшиву мјеру, уз недовољану јесењу ухрањеност и недостатак квалитетне хране у ловишту као и повећане зимске екстреме, и најздравије јединке племените дивљачи, постаће плијен предатора. Управо у овом дијелу, дивљач од човјека као узгајивача очекује највећу помоћ.
Тако је из горе наведеног јасно да је у ловишту потребно гајити само здрава и јака грла, која ће уз правовремену јесењу прихрану али и осигурану додатну прехрану током зимских мјесеци без проблема успјети да презими и учествује размножавању наредне ловне године. Као друга мјера коју корисник ловишта мора спроведе прије доласка тешких зимских мјесеци, јесте смањење грабежљиваца на подношљиву бројност и осигурање мира у ловишту. И на крају, као трећа мјера јесте обезбјеђење довољне количине квалитетне прехране за дивљач која ће јој бити доступна током зиме.
Спровођење ове посљедње мјере, уз осигурање мира у ловишту, јесте једина могућа активност коју ловци могу да учине као помоћ дивљачи за вријеме дуготрајних високих сњегова, ниских температура и залеђеног земљишта, а поготово за оне који нису на вријеме обезбиједили довољне количине квалитетне хране у ловишту. Сложеност овог прихрањивања расте са надморском висином ловишта, тако да је у планинским ловиштима у вријеме високих сњегова готово немогуће изнијети додатну храну на хранилишта уколико иста није на вријеме обезбијеђена. У овим случајевима, коњска запрега је често једини спас. У низијским ловиштима, прихрањивање у екстремним зимским уловима је лакше и ефикасније.
Важно је истаћи да је прихрана дивљачи редовна узгојна мјера. Она се планира и посебно спроводи за сваку узгојну врсту, како крупне тако и ситне дивљачи. Са прихрањивањем дивљачи је потребно почети на вријеме, односно још са почетком јесени како би се дивљач навикла и знала гдје може пронаћи храну током зиме, односно онда када јој највише затреба. Врло је важно да дивљач током јесени обезбиједи довољне количине масних наслага како би у зиму ушла ухрањена и у доброј кондицији, а како би током екстремних зимских дана могла да мирује у сигурном заклону без потребе да иде у потрагу за храном и тиме се додатно исцрпљује. Прихрану дивљачи је потребно вршити са што природнијом и разноврсном храном, која се мора на вријеме обезбиједити и додавати кроз одговарајућа хранилишта.
С обзиром да се календарски налазимо у периоду кад може доћи до веома јаког зимског невремена, потребно је што прије обићи сва хранилишта у ловишту, провјерити исправност хранилишта као и количину доступне хране на истим, те по потреби извршити допуњавање са свјежом храном. Ова активност, иако је дефинисана као редовна узгојна мјера, ипак на првом мјесту има основне елементе ловачке етике.