Светосавска бесједа Дамјана Тешића, студента богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву

Светосавску бесједу која је синоћ одржана на Светосавској академији у которварошкој кино-сали у организацији СПКД „Просвјета“ Котор Варош, преносимо у цјелости.

Светосавска бесједа

Часни оци, браћо и сестре, драга дјецо!

Припала ми је част и задовољство да вас у име Которварошке црквене општине поздравим. Ево  нас на средини светосавске недјеље када СПЦ и православни Срби широм свијета прослављају свог првог просветитеља и учитеља, Светог Саву. У току ове светосавске недјеље ће се одржати многе бесједе, многе академије и дјечије приредбе у спомен Светом Сави, јер је он поставио темеље самосталности наше Цркве, поставши први Архиепископ српски. Свети Сава, не само да поставља темеље Цркве, него и државе.

Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је Свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што Светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није Свети Сава замијенио Христа како неки неупућени или злонамјерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у вријеме словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и цјелокупну српску културу и просвјету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дјело Светог Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском свјетлошћу, која је обасјала свијет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нешега су ту таворску свјетлост својом вјером и учењем излизали у срца и душе нашег народа и ево она и данас свијетли у нама.

Све чему нас је учио Свети Сава и чему нас учи наша православна вјера је прожето божанском свјетлошћу и истином и у њој нема ниједне мрље ни боре. Свети Сава нас је учио да идемо уским путем који води у живот вјечни, а то је јеванђељски пут, пут љубави према Богу и љубави према ближњима. Тај крстолики пут је доказ да ли неко у овом свијету иде путем Христовим и да ли је истинити ученик Христов. Сваки онај који не проповједа науку јеванђељске љубави је библијским језиком речено, лажни пастир, лажни пророк и учитељ. Свети Сава постајући монах на Светој Гори оснива манастир Хиландар, у којем се до дана данашњег узносе молитве за многострадали род српски, и тако ће, ако Бог да и Пресвета Богородица, бити до краја вијека и свијета. Хиландар је најочигледнији доказ да нас Свети Сава није оставио, већ да се и сада са небеса брине о нама. Нама Србима је све од  Светог Саве и светосавско – и вјера и Црква и школа, а на нама је само да то очувамо.

Док ми данашњи Срби идемо путем Светог Саве, можемо рећи да идемо правим путем, крстоликим путем, јединим путем који води у живот вјечни. Послије Светог Саве, Свети цар Лазар ће пред Косовску битку – када су Срби на Косову бранили не само Србију, него и културну Европу од османлијског освајања – изрећи велику истину да је „Земаљско замалена царство, а небеско увијек и до вијека“. Та истина је јеванђељска истина. Она нас позива да подигнемо своје главе горе према небу, према Царству небеском. Тамо су данас сви наши свети преци на челу са Светим Савом и Светим Симеоном, царем Лазарем и косовским мученицима, Светим владиком Николајем жичким и охридским, авом Јустином Ћелијским, а дубоко вјерујемо да је међу њима и наш блаженопочивши Патријарх Павле који нас је у наше, данашње вријеме најчешће позивао да се сјећамо својих светих предака и да се угледамо на њихов свети живот.

Живот Светог Саве није докона прича из историјске читанке него живи, вјечно живи доказ шта је у стању да учини људско срце када се приљуби уз Христа Господа. Зато је најлакше обиљежити дан Светог Саве а најтеже разумјети га, јер шта имамо његово да бисмо разумијели Светог Саву.

Дивно је бити Растков потомак по народности, али је стидно не бити његов потомак по јеванђељском револуционарству. Он је душу своју запалио божанским огњем Христовим. Да се питамо да ли се ми својим животом одричемо Господа Исуса Христа и Светог Саве. Колико се псовки чује из српских уста за један дан у земљама Светог Саве. Колико гријехова, колико падова, колико лудих помисли, ружних дијела. Све то разара Светосавске земље. Пазимо да неко од нас није један од тих који разара то што је вјечно у роду Српском. Тиме рушимо и разарамо и Хиландар и безброј задужбина на српској земљи. Данашњим Србима потребан је само један подвиг – покајање, молитва, пост, све оно чиме у себи обнављамо светосавског човјека.

Сигурно је да Бог није дао свакоме да чини дјела која су чинили Апостол Павле или Свети Сава. Али чинимо оно што нам је Бог дао по мјери вјере и духовне моћи наше, па ћемо опет учинити много и пред Богом биће велико. То све бива онда када Богу као дијете мајци својој прилазите. Када осјећате у молитви како вам присуство Божије загријева душу, када горите од жеље да чините добро онда сте дјеца Божја и Светог Саве и именом светосавци, онда ћемо заиста моћи да светом љубављу запјевамо „ускликнимо с љубављу“.