Буџети РС и градова више нису амнестирани од судских пресуда
У Нацрту закона о измјенама и допунама Закона о извршном поступку Републике Српске, који би требао да буде донешен избрисани су поједини ставови члана 166 према којима грађани РС нису могли да наплате потраживања по извршним пресудама из буџета РС, општина и градова.
Уставни суд РС још 2016. године утврдио је да су поједини чланови Закона неуставни. Конкретно, овим чланом, ставом 8, дефинисано је да се „принудно извршење на терет средстава буџета РС, градова и општина, спроводи до висине износа на позицији буџета предвиђеној за те намјене, у складу са Законом о извршењу буџета РС, градова и општина“.
Такође, спорним ставом 9 било је наведено да се „у буџету Републике, градова и општина, за сваку фискалну годину обезбјеђују средства на име извршења правоснажних судских пресуда, споразума о признању кривице или закључених поравнања пред судом или другим надлежним органом, у складу са Законом о буџетском систему, Законом о извршењу буџета и одлуком о усвајању буџета Републике, градова и општина за одговарајућу фискалну годину“.
Жељко Бубић, адвокат из Бањалуке, који је имао велики број случајева да клијенти не могу да добију свој новац од државе, упутио је иницијативу Уставном суду РС за оцену уставности Закона о извршном поступку РС. Уставни суд је крајем децембра прошле године одлучио да је наведени закон, односно поједини његови чланови, неуставан и незаконит. Уставни суд је објаснио да ограничавањем наплате потраживања из буџета за које постоје извршне пресуде „није постигнута правична равнотежа између јавног интереса и интереса грађана”.
– Извршна власт не поштује судску одлуку, са образложењем да нема новца, док с друге стране од грађана очекује да редовно измирују своје обавезе према држави. Замислите да грађанин каже држави да ће платити порез онда кад буде имао новца. Реч је о потпуно неправедном положају грађана, у односу на државу и кршењу начела облигационог права, што је Уставни суд и препознао – истиче Бубић.
Он наглашава да овакво понашање Владе РС, која не уважава судске одлуке, представља непоштовање судске власти, а трпе и грађани који годинама чекају да добију оно шта им припада и на шта имају право.
– Ово је осетљиво питање које љуља читав систем. Судови доносе јалове одуке, које извршна власт не поштује и тиме преузима превелика овлаштења. Начин на који је Влада РС поставила извршавање својих текућих редовних обавеза није у реду и треба тражити ново решење – истиче Бубић.
„По оцјени Суда, евидентан је јавни интерес Републике да, због великог дуга, а очигледног недостатка расположивих средстава у буџету РС, градова и општина за исплату цјелокупног дуга свима по окончању извршног поступка ограничи извршење правоснажних одлука и на тај начин обезбиједи нормално функционисање свих надлежности наведених нивоа власти. Овај принцип је доведен у питање зато што оспореним законским одредбама није одређен обавезан минимум средстава који су РС, градови и општине који имају извршне одлуке, дужни да у својим буџетима предвиде за њихову исплату“, стоји у образложењу Уставног суда РС.
Неуставни Закон омогућио је наведеним нивоима власти да произвољно планирају новчана средства за извршење правоснажних одлука, а да притом грађанима није пружена било каква гаранција када ће у буџету бити новца за исплату.
Такође, и основни судови у РС упутили су иницијативу Министарству правде РС да се прецизније дефинише појам вјеродостојне исправе, односно да то може да буде и рачун или извод за телекомуникационе услуге и РТВ таксу.
„Разлог за ову интервенцију је чињеница да се пред основним судовима у РС у току сваке године у просјеку поднесе око 25.000 тужби у споровима мале вриједности, од чега је у око 16.000 тужби, у којима вриједност спора не прелази 1.500 КМ, једини предложени и изведени доказ неплаћени рачун или извод за телекомуникационе услуге и РТВ таксу, на основу којег доказа је суд уважио постављени тужбени захтјев“, стоји у образложењу.
Додаје се да би ваљано дефинисање омогућило да судски спроови буду ефикаснији и економичнији. Ово рјешење растеретило би судове за око 16.000 тужби годишње у парничним предметима, а што чини у просјеку 10 одсто предмета од укупног броја предмета.