Дарко Момић: Чедине небеске пруге

Ко се сјећа Ђуре Чекића са Мањаче?! Оног Ђуре, оца петоро дјеце и мужа тада трудне супруге који је у августу 2013. године штрајковао глађу у парку Младена Стојановића (а гдје би друго) тражећи од предсједника Српске Милорада Додика 20 000 КМ за изградњу куће.

Кукао је Ђуро на тадашњег градоначелника Бањалуке Слободана Гаврановића тврдећи да је за његов рачун због обећане помоћи кршио предизборну тишину.

И примили су Ђуру тада у Палати Републике и понудили му 10 000 КМ које је он глатко одбио, пријетећи да ће и супругу, тада у петом мјесецу трудноће, позвати да му се придружи у гладовању.

Поручивао је Ђуро да неће прекинути штрајк ни по цијену живота, али није одржао обећање, јер је послије пар дана спаковао шатор и заставе СНСД-а и покупио се из парка. Послије неколико мјесеци је пјешачио и пред патријаршију у Београд вапећи за помоћ код самог патријарха, али је остао кратких рукава. И нека је! Са својих тадашњих 36 година био је у стању волу реп да ишчупа, а он се због предизборних обећања упуштао у штрајк глађу и пјешачење до Београда умјесто да засуче рукаве и гледа како да прехрани вишечлану породицу.

Али како год било, (од Бога здравље и њему и његовој породици), Ђуро Чекић у овом случају служи само као примјер неодговорног члана друштва и професионалног штрајкача глађу који хоће хљеба преко погаче.

За разлику од њега, покојни Чедо Кнежевић (проста му душа), најпознатији жељезничар у Српској штрајковао је глађу, не тражећи хљеба преко погаче, већ да му се исплати оно што је зарадио. Популарност је стекао у марту ове године када је са неколицином колега први пута започео штрајк глађу. Али није постао популаран због самог штрајка, већ након попијене ракије са предсједником Српске Милорадом Додиком након чије посјете је прекинут штрајк, а жељезничарима исплаћене заостале плате и топли оброци.

Прије отприлике мјесец дана, Чедо и колеге су поново почели гладовање које је завршило сличним епилогом. Поново је, умјесто неодговорног руководства Жељезница РС, главну улогу имао први човјек Српске. Разлика је била само у томе што су овога пута жељезничари отишли њему на ноге у Палату Републике и након разговора (вјероватно и попијене ракије) и добијених обећања, обуставили штрајк глађу.

Елем, не зна се до када ће предсједник Српске успијевати да ријеши проблеме у ЖРС и колико још има „крушке“, али нажалост, Чедо Кнежевић је више неће пити с њим. Отишао је Богу на истину и на небеске пруге, а свима нама оставио у аманет да му прислужимо свијећу и присјетимо га се као симбола праведне радничке борбе.

А највећу почаст ћемо му одати ако га се будемо сјећали дуже него Ђуре Чекића. Толико је заслужио, а опростићемо му и спуштање микрофона новинарима РТРС-а, ако ни због чега другог, онда због тога што је бар на тренутак ујединио новинаре и потакнуо на колегијалну солидарност. Покој ти души, мали велики човјече!

Дарко Момић