Дарко Момић: Патриотизам у лимузини

Хрватска шесторка правоснажно је осуђена за удружени злочиначки подухват против Бошњака из средње Босне, а Ратко Младић и Радован Караџић чекају да им Жалбено вијеће Хашког трибунала потврди пресуду за геноцид у Сребреници.

Политика дводеценијске виктимизације и представљања Бошњака као „народа жртве“ коју практикују апсолутно све странке са сједиштем у Сарајеву тиме је добила или ће добити коначну верификацију. Слагали се с тим или не, то је факат или како ономад рече први у Срба с ове стране Дрине – „непобитна правна чињеница“.

И шта ћемо сад? Хоће ли се политичари у овој земљи, како је рекао Александар Вучић послије пресуде првостепене генералу Ратку Младићу, коначно окренути ка будућности или ће и даље понављати с једне стране мантре о колективној одговорности и геноцидности, а с друге о антисрпском и од јуче и антихрватском карактеру Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију?!

Неко паметан је рекао „ако си окренут и стално гледаш у прошлост, не можеш гузицом гледати у будућност“. Ето да је среће, па да то напокон схвате они који живе (и то врло добро) од најстаријег заната илити политике, али не вели. Пуне 22 године од потписивања Дејтонског мировног споразума, гласови се на овим просторима и даље добијају на причи о национализму, одбрани или укидању Републике Српске, трећем ентитету или БиХ без ентитета.

Аман, заман, па до кад и назире ли се крај?! Нажалост, не назире, а ево и зашто! Било би логично да су дјеца која су рођена у првој години послије Дејтона и која су до данас завршила и факултете окренута ка будућности и да дупетом гледају у прошлост. Али, авај! У БиХ стасава генерација темељних националиста која је за протекле 22 године учила различиту и историју и географију, гледала различите телевизије и читала различите новине и одгајана на, најблаже речено, нетрпељивости према припадницима друге вјере или нације.

Жалосно, али је тако. А још жалосније је што се у тој генерацији назиру само ријетки који нуде суштински потпуно другачију политику. А и зашто би када виде да се од као фол патриотизма јако добро живи или што би рекао мој пријатељ Синиша „патриотизам се не сипа у трактор, али на њега иду службене лимузине“. И ту нема разлике између политичких елита (пих!) у Срба, Хрвата или Бошњака. За њих су хашки осуђеници хероји и већина грађана, пардон бирача се с њима слаже. И то најбоље показује да је Хашки трибунал одговорио задатку због кога је формиран – допринио је помирењу. Мало морген!

Дарко Момић