Дјеца препуштена сама себи: Шта кажу стручњаци о порасту вршњачког насиља

Вршњачко насиље у Српској повећава се у континуитету, а упућени у ову тему кажу да је то озбиљан друштвени проблем, чије посљедице нису уопште безазлене.

Стручњаци кажу да је то веома осјетљива и комплексна тема, која захтијева анализу више аспеката и посебан третман према жртвама и починиоцима.

С тим је сагласан и социолог Драго Вуковић, који каже да су посљедице вршњачког насиља чак и трагичне. Он је подсјетио да ће догађај у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду у историји остати запамћен као нешто најгоре што се икада могло догодити.

Проблеми у низу

Након те трагедије, како каже, проблеми су наставили само да се нижу. Томе свједочи и чињеница да је прије неки дан средњошколац из Билеће направио план напада на школу, а потом је  ухапшен.

„Вршњачко насиље је један од врло озбиљних индикатора стања друштва. Проблем је што се не бавимо суштински друштвеним проблемима, тачније стањем друштва у цјелини, у смислу стања породице, школе, вјере и утицаја глобалних трендова “ , каже Вуковић.

Истакао је да галопирајућа глобална идеологија меље све пред собом, са циљем да уништи традиционална друштва и вриједности.

„Нама се уништавају традиционалне вриједности и институције као што су породица, вјера и држава. Са друге стране, намећу нам се глобалне ригидне идеологије, које у први план стављају неограничену и лажну слободу и то је главни узрок насиља“ , рекао је Вуковић.

Изгубљени у виртуелном свијету

Та слобода, истиче, никако није апсолутна, него за циљ има то да уништи све оно што јесте морални и вриједносни оквир једног друштва. Објаснио је да промовишу квази нове вриједности, које су неприхватљиве за нормално схватање. Неке од њих су једнополни бракови и родитељ 1 и родитељ 2, као и право да се дијете изјасни којем полу припада.

„Свашта се нуди и толиком брзином да немамо много времена да се суочимо са тим новим појавама, да би се њима супротставили и сачували неке основне вриједности“ , рекао је Вуковић.

Он је нагласио да је недостатак комуникације суштински проблем свега па и вршњачког насиља, те истакао  да се сада живи у једном новом облику отуђења.

„Човјек је друштвено биће, али данас имамо отуђење од самог себе кроз сајбер заједницу. Виртуелно смо повезани, али смо заправо изгубљени“ , рекао је Вуковић и додао да је породица кључан фактор комуникације и социјализације дјетета.

Све креће из куће

И школски психолог Сандра Обреновић из Јање потврдила је да је вршњачко насиље присутно међу ученицима у Српској.

Истакла је да је највише присутно вербално насиље.

„За проблематично понашање главни узрок је породица, јер дјеца добијају максималну подршку, а понашање дјеце у школи и код куће је другачије. Дјеца су више него икада постала свјесна својих права, али нису својих обавеза“ , рекла је Обреновићева.

Какав год проблем да направе дјеца се, како каже, само буне како су њихова права угрожена, а врло често у проблем улазе јер желе да се покажу у друштву.

„Дјеца која су склона насиљу не прихватају своје грешке и сматрају да је њихово понашање добро и да не гријеше. Обично је ријеч о клинцима из породица нижег сталежа, као и дјеци из разведених бракова и онда се та нефункционалност породице одржава и у школи“ , рекла је Обреновићева.

Не плаше се никог

Психолог Бошко Петровић каже да у вршњачко насиље спада много ствари, од називања погрдним именом па све до туче.

„До оваквог стања у друштву је дошло јер се родитељи не баве дјецом и она су препуштена сама себи. Клинци мисле да је у реду то радити и да то тако треба, неки желе да привуку пажњу, а осим тога постоје и дјеца која су код куће гледала насиље, па то само копирају“ , рекао је Петровић.

Дјеца су данас, како објашњава, генерално бијесна и не могу нигдје да избаце ту своју енергију, а уз то превише времена проводе на друштвеним мрежама.

„Нико не контролише садржај који они гледају на интернету, а то махом буде неко насиље. Осим тога, дјеца су добила идеју да раде неке ствари и због велике медијске пажње око свих тих случајева вршњачког насиља, а генерално су постала паметнија и схватили су да се могу извући“ , објашњава Петровић.

Додао је да су дјеца прије била другачија и застрашена у школи, па им сулуде идеје и нису падале на памет, јер је наставник био нека фигура страха.

„Данас тога више нема, дјеца се не боје ни својих родитеља. Немају страха да ће нешто да им буде ако направе било какав проблем, јер виде да ће проћи некажњено“ , рекао је Петровић и додао да је проблем и то што се дјеца од малена не уче емпатији.

Да би се ријешио овај проблем, Петровић каже да је неопходна прво едукација родитеља и наставника.

„Након тога, родитељи то треба да пренесу на дјецу. Ружно је рећи, али у посљедње вријеме родитељи као да избјегавају родитељске обавезе. Када имају довољно времена, неке друге ствари су приоритет. Многи формирају породице само јер би то тако требало да буде и воде се тиме „неко ће их отхранити“ ,закључио је Петровић.