Константин Велики, римски цар због којег је недјеља нерадни дан
Један од кључних историјских тренутака који је обликовао начин на који данас схваћамо викенд догодио се 7. марта 321. године, када је римски цар Константин Велики прогласио недјељу службеним даном одмора у Римском Царству. Ова одлука била је прекретница у историји радног времена и религијске праксе, а њезине посљедице осјећају се и данас.
До Константинове владавине, у Римском Царству није постојао универзалан дан одмора. Римски календар био је испуњен многим религијским празницима, али свакодневни живот био је организован према практичним потребама и друштвеним нормама. Константин је, међутим, донио револуционарну одлуку којом је установио недјељу као дан одмора за све грађане и раднике, осим за оне у пољопривреди.
У својој одлуци, Константин је записао:
,,На часни дан Сунца нека сви магистрати и становници градова одмарају, а нека сви обртнички радови буду обустављени. На селу, ипак, нека они који се баве пољопривредом слободно раде, јер се често догађа да је баш тај дан погодан за сијање или садњу винограда, те се не смије пропустити повољно вријеме које је дан Сунчев одредио.“
Ова одлука показује прагматичан приступ – док су градски радници и државни службеници морали одмарати, пољопривредницима је допуштено да раде ако су временски услови били повољни.
Константинова одлука имала је двоструко значење. С једне стране, била је израз његовог особног склона хршћанству, религији коју је легализовао Миланским едиктом 313. године. Недјеља је у хршћанској традицији сматрана светим даном јер је то дан Христовог васкрсења, што ју је чинило идеалним избором за нови службени дан одмора.
С друге стране, одлука се ослањала и на постојеће римске обичаје. У римском пантеону, недјеља је била дан посвећен Сунцу (Сол Инвиктус), божанству које је уживало велик култни значај у Царству. Тиме је Константин успио повезати хршћанске и поганске традиције, стварајући мост између старе и нове вјерске праксе.
Одлука из 321. године имала је дугорочан утицај на западну цивилизацију. Током наредних вијекоба, недјеља је постала службени дан одмора у већини Хршћанских земаља.
Данас, иако модерна економија и начин живота допуштају рад недјељом у многим секторима, традиција недјељног одмора и даље остаје дубоко укоријењена у многим културама свијета. Константинова одлука из 321. године била је први правни корак према ономе што данас познајемо као викенд – вријеме за одмор, породицу и духовну обнову.