Легенде на точковима – возила која смо некада вољели

Само у Крагујевцу произведено је више од четири милиона возила. Аутомобили су били склапани и у Словенији, БиХ, Војводини. Прије неколико деценија владали су улицама некадашње Југославије. Данас су фића, тристаћ и стојадин ријеткост у саобраћају, али их људи поздрављају са осмјехом јер их враћају у једно мирније и спорије доба.

Странци их зову олдтајмерима, али су то данас уствари змајеви. Пролазници се од срца радују кад виде легендарне „Заставине“ аутомобиле, туристи су одушевљени, а сваки од њих стар је између четири и пет деценија.

„Ова љубав је кренула тако што сам био у Италији у Позитану са пријатељима. Изнајмили смо фићу, то ми се свидјело, панорамско разгледање града по Италији. И тако сам дошао на идеју. Прво возило које сам купио је фића. Затим се родила љубав према стојадину, према пезејцу, тристаћу, фићином комбију, кога је било јако тешко наћи“, прича Марјан Илић, власник колекције „Заставиних“ возила.

Данас је ауто-индустрија на простору некадашње СФРЈ спала на „два слова“: „Фиат“ у Србији и „Ренаулт“ у Словенији.

Фабрика аутомобила „Застава“ рођена је 1953, а двије године касније у сарадњи са „Фиатом“ почиње производња фиће, најпопуларнијег четвороточкаша због ког су готово сви пунољетни мушкарци на просторима еx-Yу полагали тестове и добијали возачке дозволе.

Фићо је деценијама био статусни симбол просјечне радничке породице у СФРЈ.

Због тога што је важио за центар аутомобилске индустрије некадашње Југославије, Крагујевац је врло брзо назван „југословенским Детроитом“, а фабрике широм некадашње Југославије почеле су полако да отварају своје погоне за стране произвођаче аутомобила.

У Сарајеву је 1965. почео да се склапа НСУ-ов „принц“. Услиједила је сарадња „Волксвагена“ и Творнице аутомобила Сарајево. Прво буба, а онда и голф, који је сматран симболом успјеха у животу.

О аутомобилима је учио од оца који се, како Марјан каже, бавио старим возилима.

„Створила се љубав да кренем да сређујем и рестаурирам ‘Заставина’ возила. Београђани – одушевљени. Окрећу се, машу, гледају, смију се. Ови аутомобили их враћају у неко старо доба како је некад изгледао Београд. Ово је и за мене времеплов неких српских аутомобила који су се производили у Крагујевцу“, наводи Марјан.

Према његовим ријечима, у Београду има пуно страних гостију који се са задовољством возе у старим „Заставиним“ возилима и из наше земље износе предивно искуство и одушевљење.

У вријеме настанка ових аутомобила није било електронских подизача прозора. Вожња овим олдтајмерима враћа у неки мирнији Београд, кад је било мање возила на улици, кад нико нигде није толико журио.

Данас су сви некако у некој журби, нервозни и љути. Нема више тог пропуштања, осим у овим старим аутомобилама. Људи обично поздрављају овакве аутомобиле, стари возачи се сјећају своје младости.

Паралелно, Кикинда отвара врата за њемачки „Опел“ и почиње склапање опел кадета, асконе, сенатора и омеге, који су сматрани домаћим возилима. У Србији је модел сенатор званично понео име „Опел Кикинда“.

Производња југа укинута је 20. новембра 2008, а посљедњи аутомобил те марке био је 794.428. по реду.

„Југићи“ су се појављивали и у америчким филмовима; возили су га Брус Вилис, Самуел Џексон, Том Хенкс…

Истих дана када је производња југа отишла у историју, произведен је и посљедњи стојадин под бројем 1.273.532 , као и флорида, којих је укупно направљено 29.950.

Највећи извоз остварен је половином 80-их, када је у САД пласирано 147.000 југића. Произведено је и 923.487 фића, док је заставе 1300 и заставе 1500, односно популарног тристаћа, произведено 202.160.

Рекордна је 1989, када је произведено 220.000 возила.

Данас су олдтајмери, а осамдесетих година, београдски шмекери возили су озбиљне „Заставине“ аутомобиле.

(БН/ртс)