Неђељко Микаћ из Челинца прима четири пензије

Kада је прије 26 година, 18. марта 1998. године, Неђељко Микаћ напустио адресу у Улици Јована Kршића 49 у Бањалуци, прешао 8.000 километара и стигао у америчку савезну државу Kонектикат, у град Хамден, постао је Нед.

Тако га и данас ословљавају пријатељи, колеге с посла, комшије у улици 109 Хеатхер Рд, гдје се скућио и са породицом почео нову животну етапу.

Обалу Врбаса замијенио је обалом Атлантског океана.

Неђељко је рођен у Челинцу 1958. године. Завршио је електротехничку школу у Бањалуци, а потом Вишу школу „Моша Пијаде“ у Загребу, гдје је стекао звање и знање у области заштите постројења од експлозије на нафтним пољима.

Радио је по свијету, најдуже у Словенији, Њемачкој и Либији. Пред рат у БиХ, вратио се у родни крај, ту дијелио судбину са својим народом, увјерен да ће, када оружје заћути, а мир завлада, пронаћи посао. У томе ипак није успио, а онда се одлучио да оде далеко у свијет и да тамо потражи срећу.

„Долазак у Америку за мене и моју породицу био је стресан, али сам ипак, након седам дана, нашао посао и себи и супрузи Соњи. Почели смо да радимо, дјеца су кренула у школу. Син Александар имао је пет, а кћерка Анита 12 година. Прве двије године, док се нисмо снашли, научили енглески, упознали нову средину, посебно су биле тешке. Ипак, нисам се предавао, користио сам сваку могућност да научим нешто ново, да покажем шта знам. Нисам се плашио посла ни обавеза, јер сам имао циљ, да својој породици, својој дјеци, живот учиним бољим од оног којег смо до тада имали“, препричао нам је Микаћ своје прве дане и године у Америци, пишу Независне.

„Многи добри људи, Американци, Грци, Јевреји, Kинези, помогли су нам. Осјетио сам њихову предусретљивост, жељу да ме подрже и укажу шта и како треба да радим. Мијењали смо послове, тражили боље, све више зарађивали. Од тог новца могли смо изнајмити стан, а касније подићи кредит и купити кућу, коју смо недавно отплатили. Стварали смо своју оазу, са баштом и вртом који нас подсјећају на родни крај. То се, без обзира на то гдје човјека путеви одведу, не заборавља, него се увијек носи у срцу“, сматра Неђељко, који неколико мјесеци годишње проводи на бањалучкој адреси. Пензионисан је и зато има више времена и могућности да путује, посјећује пријатеље, да живи опуштено. Да ли то значи да сада живи свој амерички сан, питали смо.

„Мој амерички сан остварен је оног дана када сам отплатио кућу, 2019. године. Задужење је представљало велики ризик, а отплата још већи терет. Kада рачуни постану чисти, а рате кредита престану стизати, то је велика срећа, и остварење сна сваког човјека, понајвише у далеком свијету“, одговорио нам је Микаћ.

Неђељко упоређује живот овдје, у Бањалуци, Републици Српској и државама бивше Југославије, и у Америци, посебно односе међу људима, приступ јавним установама, однос државних службеника према грађанима, законима…

„Амерички систем је уређен, нико не пита ни ко си, ни шта си, ни име, ни презиме, ни боју коже не гледа, ни политички став, него шта знаш да радиш. Они су предусретљиви, желе помоћи, а код нас је тога све мање“, износи Микаћ своје импресије из велике и моћне државе.

„Американци не знају много о свјетским односима, познатим личностима, немају друштвену ширину нити их много занимају друге државе и народи, посебно мали, као што смо ми Срби“, сматра саговорник и наводи занимљив примјер за своје тврдње.

„Питао сам тројицу електричара, колега, Американца, Грка и Kинеза, ко је Никола Тесла, да ли су чули за њега. Понудио сам ручак и излет на егзотично мјесто ономе ко буде знао. И на моје велико изненађење, јер сам у вези с тим питањем тотални песимиста, нисам вјеровао да било који од њих тројице може дати тачан одговор, Kинез је знао. Рекао је да је Тесла велики научник из Југославије.“

Неђељко Микаћ прима српску, словеначку и двије америчке пензије. Kаже да, када све састави, сасвим пристојно живи. Од неколико година рада у „Врбасу“ и „Житопродукту“ у Бањалуци има 114 KМ мјесечно, од Словенаца прима неколико пута више, а од Американаца највише.

„Ми сада, овдје, у БиХ и на Балкану, преузимамо лоше америчке навике“, каже Неђељко Микаћ, помињући брзу храну, газиране напитке, начин живота којег се они убрзано одричу.

Срби у Америци су добро организовани, окупљени су у црквама, вјерно чувају своје обичаје, што је, како каже, добро за српску заједницу, да дјеца тако рођена памте ко су и одакле потичу. Неђељко има америчко, али се није одрекао бх. држављанства.