И тако ноћас крај кревета дође моја покојна стрина Анђелија. Заузела некакву ни ратничку, ни миротворну позицију, припасала вертун (кецељу) у коју затакла повећи кухињски нож, брадву и турпију. У руци јој троквржави колац, не дужи од метра. Стигле је година, прохујали вјекови, набацила доста килограма и урасла. Смањила се. У куковима ширине трокрилног ормара. Рубац покрио сиједу косу. Кад је видјех, признајем не би ми свеједно, али немам куда. Заробљен сам између стрине и снова.

То што нисам имао стрица (чиче) не значи да немам стрину. Овдје, у „Шумском газдинству“ имао је народ много шуме, сад је нема ни за огрјев, али има Управу и Странку. Дакле, да подсјетим: стрина, о којој је ријеч је своје грмове, шумицу и кућицу од 1941. до 1943. напуштала десетак пута и увијек се на грунт враћала. Сад дошла да мене исповиједа? Ја једном, и први пут одем из Хрватске, врата ми залупи демократија на „фашистички начин“ и остаде овдје, са људима и народу истим као да су моји, али са политикама који ријетки разумију. Остави своје „буквиће и растиће“ на милост и немилост природи, домороцима и дошљацима. Хрватској.

Немилосрдно их посјекоше, самљеше, па продадоше Топлани главног града једног од ентитета БиХ. Вратимо се кревету, сну и стрини, ово око Топлане је претешка тема, вама који се гријете са власти – неразумљива. Одвуче ме прича далеко, као да сам већ комотно засјео у парламент, па морем некажњено лупати што ме воља.

Промешкољи се у кревету, није ми свеједно. Увијек ме изненади ненадани гост, па тако би и овог пута. Покојна стрина ми се без околишавања обрати:

– Нине, (тако су ме звали док сам мали био, и док је стрина била стрина, а не гласач) виђе ли ја неки плакат са твојом сликом?
– Могла си видјети, – одоговорих јој дипломатски.
– Не околишавај синовац, виде овог штапа. Још ти нијеси одраста, не лупетај, слушај. Виђе ли или не, говори, – претећим погледом и помоћним средствима запријети моја Анђа.
– Јесам, стрина, јесам се насликао. Идем ти ја на изборе за који дан. Идем да ме бирају кад ја већ нисам изабрао. Сад су ти модерна времена стрина. Мора се човјек рекламирати, мора диванити, објашњавати да би побиједио. Да ли ћете окачити на бандеру, излог, разапети на жицама, утурити у поштански сандучић, затакнути за брисаче аута, набити на живицу је мање важно. Глас, глас ми треба стрина. Да ниси умрла сада би добро дошао и твој глас, и твој утицај. А мора се и лагати.
– Куку мене сиротињи. Велиш да морате и лагати? Да се још не мора и красти синовац?
– Мора стрина, мора. Али више нема што да се украде. Мош украсти кредит, али га мораш враћати. Ови су прије нас бржи били. И задужили се, па онда украли. Дјеца наша ће враћати.
– То није крађа већ дужничко ропство синовац. Знам ја, копала сам седам дана код Илије, баш кад је сунце најјаче припекло, да му вратим неку цркавицу коју позајми, кад сам крмке куповала.

Мучнину разговора прекиде комарац. Однекуд се и он усели у моје снове па зуји, зуји. У први мах помислим да ја заказао разглас на предизборном митингу, таман кад ја требадох да нешто кажем. Протрнем, препанем се… незаобилазна покојна стрина неда да се опустим, већ настави:

– И штош ти радити ако те изаберу синовац?
– Сједити и мислити стрина.
– С чијом главом црни Никола?
– Охо, охо, стрина, ваљда својом.
– Ко је зарадио новац сједећи и мислећи бено моја бенаста. И то још својом главом? Од твојих нико. Није имао ни кад је радио, – озбиљног гласа одговори стрина.
– А, имаш ли противника синовац? – додаде.
– Е немам стрина, немам. Имам ја оних који мене не воле. Ти сједе у власти или су зајашили буџет па гризу, ломе, крчме, расипају, унаказују друштво…
– Проклето им било, срдито прозбори стрина Анђелија и рече: Ништа од твога сједења Никола. Да би побиједио мораш имати противнике. Ако их немаш мораш их измислити, производити, слагати на гомилу и обећати да ћеш их запалити само да би народу добро било. Окани се избора, ватај се свога посла. Кад тад доће враг по своје.

Замислих се. Комарац и даље пјева, горе негдје под плафоном. Учини ми се, баш под облаком на којем ноћас плови Свевишњи и гледа муку моју, изборе наше. Ниси ти Никола научио да лежећи зарађујеш, шапну ми.

– Одох ја синовац. Љепше је мени тамо међу нашима него теби међу својима. Збогом, збогом сине. И упамти, овдје не побјеђује ум и разум, овдје побјеђује сила и новац, лаж и глогов колац. Овдје се вјекови у дану мијењају, а дан траје вјековима. Овдје до промјена тешко долази, а када дођу често пута крваве буду. Чувај се!

Пренем се. Мокар од зноја устајем. Тражим мобилни. Напипах га. Посвијетли екран и на њему се појави вријеме. Тек су три часа и педесет минута. На апарату порука:

Избори су 7. октобра – изађите. Само масовним изласком доћи ће до промјена.

Ни проклетство није вјечно! Само једном се може злоупотријебити. Вријеме се зауставити не може.