Послодавци престаните цмиздрити! Умјесто БМW-а и луксузног стана платите радника.

Има ли ишта горе, љигавије, лицемјерније, бљутавије од цмиздрења јадних послодаваца који не могу да пронађу мученике који би црнчили по цијели дан за неку цркавицу.
Свако мало можемо чути, прочитати или видјети како послодавци који су свих ових година добро пословали, зарађивали милионе и отпатке давали својим вриједним радницима, остали без оних који су спремни радити за мизерију.

Од скоро пола милиона незапослених у БиХ, послодавцима одједном недостаје радника.

А зашто?

Па зато што велики дио послодаваца мисли, и на таквом размишљању су саградили своја пословна царства, да у мору сиромашних и незапослених мора увијек бити будала који ће радити за сићу.

Сви овакви су навикли да им увијек пролази она чувена „ако нећеш ти, има ко хоће“, а кад је први пут нестало оних који хоће, ухватили су се за главу и почели кукати.

Кренули су сви одреда цмиздрити и јадиковати по медијима, упорно избјегавајући да схвате тржиште рада.
А оно каже РАДНИК КОШТА!

Вријеме кад су лоши послодавци смјењивали незадовољне раднике другима као на траци пролази. Они који су годинама трпили свакаква срања на послу добили су прилику да у Њемачкој или некој другој земљи Европе раде исти посао за много, много више пара, пријављени, без страха, без мобинга, без искориштавања…
И самим тим, неисцрпни извор јефтине радне снаге је прекинут. Данас радник који хоће да ради у БиХ и који зна знање мора бити и плаћен, само што то никако да уђе у главе лоших послодаваца.

Тражите радника на грађевини? Требате доброг молера, тесара, столара? Може, али из своје милионске добити повећајте плате са 550 на најмање 1200 КМ.

Тражите трговца који ће, умјесто снужденог и мрзовољног погледа и непознавања основних артикала у вашем маркету, са осмијехом и великим предзнањем трчати да услужи сваког купца који ће се након тога опет враћати? Може и то. Али такав радник не кошта 600 КМ, већ најмање 1.200.

Тражите конобара или кувара који ће у вашем ресторану окићеном звјездицама служити захтјевну клијентелу? Сигурно има и таквих, али они се не одазивају на ваших 700 КМ. Такви коштају много више.

Требате инжењера за вашу фабрику у некој припиздини, којег ћете наградити просјечном платом и конзервом за ручак? Таквог нема, али има још доста оних који би можда дошли кад би овај износ повећали, додали гориво, бољу храну, паузу, тринаесту плату и све оно што имају радници у нормалним земљама.

И зато, доста је било оне дволичне приче како људи неће да раде или како нема радника. То једноставно није истина. Људи неће да раде за сићу у немогућим условима, док им један скоројевић дува за вратом.
Доста је послодавачке кукњаве по медијима како у БиХ више нема радника, како сви одоше у иностранство, како је ситуација тешка, како нема могућности…
Доста је са том причом! Него, научите већ једном да добар радник кошта и да радника морате платити.
Драги послодавци, који сте навикли да се иживљавате над радницима, да им товарите неплаћене прековремене, да их понижавате, да им узимате слободне дане, да их израбљујете, дошло је вријеме да све то платите или престанете да радите.
Јер, зашто би вам један инжењер машинства ринтао за ситниш, кад је годинама улагао у себе и сад то у иностранству може да наплати. Или, зашто би грађевински радник са просјечном платом од 550 марака и паризер паузом од 15 минута ризиковао свој живот на скели радећи по 12 сати, ако му „Швабо“ даје 150 евра на дан.
Наравно, морамо узети у обзир да на нашим бироима рада велики дио расположивих радника нема никакве квалификације и да такви и нису потребни послодавцима, али опет, за оне који плаћају, нуде хумане услове и награде за раднике увијек ће бити стручних људи.
Занимљиво је то код нас, да поједини послодавци имају по 5, 10, 15 милиона марака чисте добити, не прихода, и да радницима дају плате од 500-600 марака. И како такав човјек, који сваке године стрпа у џеп оволике милионе, има образа да закука и закмечи у медијима како нема радника који би за њега радили.

Жале се превозници нема ко да вози аутобус, а градски превозник у Бањалуци има милионску добит док је плата возача 550 КМ.
Жале се власници ресторана, који живе као милионери, а својим конобарима и куварима се не сјете дати мало већу плату, подстицај, награду, слободан дан…
Жале се послодавци у трговини како више нико неће да ради, а они узму годишње од 5 до 15 милиона КМ.
Жале се власници грађевинских фирми како им одоше стручни тесари, грађевинци, молери, столари, док сваке године штекају по неколико милиона на свом рачуну. А радницима ћушну сићу.
И све док буде таквих, послодаваца који су у тренутку постали милионери газећи по онима који су им те милионе својим радом доносили, за њих радника неће бити.
То показују подаци о све већем одласку квалитетне радне снаге на рад у иностранство, а то нам говоре и људи из синдиката.

– Грађани БиХ морају да схвате да је живот један, да не постоји резервни у којем ћемо уредити ствари на бољи начин, чекајући да се овдје нешто деси. Доста смо радили за цркавицу, вријеме је да се ствари промијене.

Тако тврде у синдикатима из којих шаљу јасну поруку: “Повећајте плате радницима или ћемо доживјети пропаст.” Иначе, нада је већ одавно почела да блиједи, а већина грађана БиХ је дигла руке од свог живота у овој земљи. Срећу су нашли или намјеравају да је потраже негдје “вани”.

– Предуго траје нада да ће бити боље, – категорична је Ранка Мишић, предсједница Савеза синдиката Републике Српске.

– Временом се та нада троши и морамо рећи да људи више не желе да губе вријеме. Једноставно, у држави у којој је веома тешко доћи до посла и у којој кад га и добијете плата за поштени рад не може обезбиједити ни пристојну егзистенцију, све више је оних који одлучују да оставе оно што су досад овдје градили и започну живот негдје другдје, гдје ће се осјећати сигурно и моћи да живе од свог рада. Колико је власт у РС, али и у БиХ спремна за потезе који ће дјеловати брзо и да донесе мјере које ће омогућити људима да живе од свог рада је питање на које ја не знам одговор, а вјероватно га не знају ни они који су најпозванији да га дају, – изјавила је Мишић за наш портал, говорећи о положају радника у земљи, који су постали задња рупа на свирали, како за послодавце, тако и за власт. Мало је кога брига како живи просјечан радник, а наша саговорница наводи да је одавно у БиХ све подређено капиталу, брзом богаћењу оних који имају капитал, без обзира на његово поријекло.

– Сва законска рјешења досад иду у правцу да заштите тај капитал, остављајући радника на маргини. Све су то разлози због којих људи одлазе и у овом тренутку у преговорима са Владом РС и послодавцима као да постоји нека потреба у назнакама да се нешто уради на повећању плата. Ипак, то је толико бојажљиво и толико несигурно, – наводи Мишићева и објашњава да је нада за боље сутра изгубљена, а да би се то промијенило потребно је посегнути за драстичним корацима. Доста смо тапкали у мјесту, каже она.

– Да би радник могао да обезбиједи само егзистенцију и ништа више у једној четверочланој породици, то подразумијева да имате двоје одраслих који раде и да су њихова примања већа од 1.000 КМ. То би на неки начин могло да обезбиједи основне потребе. Све испод тога је јако лоше, а у тим условима је огроман број радника. Ту се онда намеће питање, па како они уопште живе? Али кључ је у томе да многи радници, да би прехранили своје породице, раде и додатни посао, који је најчешће непријављени рад и ту радник нема много избора. Свака плата која је испод 1.000 КМ је недостатна и онеомогућава оно најосновније. Како доћи до тога? То је веома тешко кад имате послодавце који кукају како им је велико оптерећење рада, а кад погледате њихово пословање, видите да они зарађују и више него добро. Имају огроман остатак дохотка, али се не препознаје та расподјела између послодаваца и радника, односно да своју добит бар у једном дијелу подијеле са онима који су заслужни за њихову толику добит, – рекла је Мишићева и додала да се нада да ће одлазак радне снаге, ако ништа друго, мотивисати послодавце да посежу за повећањима плате.

– И послодавци и Влада се труде да маргинализују Синдикат који говори о проблемима и нуди рјешења. А страх који је присутан код радника је све већи. Они се боје да ће изгубити посао уколико дигну глас, и то нас још више гура у биједу. Да ли ће се ствари мијењати зависи од тога колико смо свјесни да немамо резервни живот у којем ћемо уредити ствари на бољи начин док овдје чекамо да се нешто деси. Овдје бих укључила и изјаве министра рада РС Миленка Савановића који упорно врти три реченице: ‘Ми морамо бити свјесни гдје живимо; Морамо бити свјесни да морамо радити за реални сектор; Морамо да чекамо;’ Па шта да чекамо више! Ствари ће се мијењати кад сви постанемо свјени да само организовани можемо врло озбиљно дјеловати на политике које доноси власт, али исто тако и на односе у пословној заједници која тражи једино профит, не гледајући раднике. Ми морамо подићи глас против експлоатације радника и стати томе у крај организовано и заједнички, – поручила је Мишић.

На крају, овакво стање је можда и добро за тржиште рада у БиХ. Уствари, оно би могло постати нешто најбоље што нам се десило у посљедње вријеме када су у питању услови рада.
Јер, тек кад лоши послодавци не буду више могли мијењати раднике као на траци, кад им догори до ноката, можда ће схватити да радник кошта и да управо радника мора платити више него најновији БМW, луксузни стан на мору, скупу љубавницу или шта већ дволични милионери послодавци плаћају.