Ранко Товиловић: „ШОША ЋЕ ВАС ПРЕБИТИ“

…Само сам се претварао да спавам. Сна напросто није било. Но, кад мајка уђе у собу и благо ме  помилова, онако мајчински, одглумих да се будим, устадох и погледах према прозору. Пут који смо звали Друм, већ је био пун свијета који се кретао према Масловарама. Једни су ишли на пијацу, други љекару, трећи у школу, четврти, ко зна куда. „Знаш ли гдје данас идемо?“, упита ме мајка. Ћутао сам тренутак, правећи се да нисам чуо питање, али моја осјећања одаде дубок уздах. Идемо у школу, на упис, одговорих, тек кад ме други пут упита. „Одох ти спремити ново одијело, које сам ти купила“, додаде.  У гласу јој осјетих радост, можда и понос. Прво дијете, мушко, стасало за упис, за школу. Није ни слутила да се у дјечијој души одвија драма, борба са самим собом. Није ми се ишло на упис у школу. Она то није знала.

То јутро, мајка ме умила и почешљала, ваљда да ја не направим какав пропуст, обукла ми ново одијело, пригрлила ме и пољубила у тек почешљану косу. „Хоће ли у школи бити Шоша?“, упитах је уплашеним гласом. Она, као да застаде, окрену се од мене и заћута. Ћутала је неколико секунди, мени се чинило читаву вјечност. Као да је, прије одговора, жељела да се и сама нечега присјети, да нешто провјери, да ми да тачан одговор. „Неће га бити“, изусти мајка, окрену се према мени пратећи крајичком ока моју реакцију. „Идемо онда“, изустих са олакшањем…Кренусмо. Нисмо били сами. Још је неколико мајки водило дјецу на упис. Мајчине ријечи, да Шоша неће бити у школи, смириле су ме, био сам спокојан, вјеровао сам мајци. Ипак јој нисам испричао на шта нас је „упозорио“ Цвјетко, мој комшија и рођак, старији неколико година од нас, који требамо на упис. „Шоша ће вас пребити, боље не идите на упис“, говорио нам је Цвјетко показујући своје дланове, за које је тврдио да су модри од Шошиних батина. „Бркат је, строг и страшно љут, тешко вама“, одзвањале су ми његове ријечи. Па зар и учитељи смију тући дјецу, размишљао сам онако дјечачки и искрено, вјерујући да је то право резервисано само за родитеље. Па ипак, мајчине ријечи, онако благе и умиљате умириле су ме. Рекла је да Шоше неће бити…

Ишли смо брзо. Прођосмо Бријег и дођосмо на Главицу, која је на пола пута до школе. Као и обично дувао је вјетар, овај пута прољећни, априлски. Стегох мајчину руку јаче, осјетих њену топлину. Као да сам тим стиском желио да јој се захвалим, за оно о Шоши. Она ме погледа и привуче к себи. Једном руком сам је држао за „теглар“ сукњу, а другом за руку и тако је гледао. Вјетар јој миловаше неколико прамичака косе, који су вирили испод мараме. Њено прелијепо лице блистало је од среће. Тек сад јој, у другој руци, примијетих мали завежљај који је спремала код куће. Мало ракије и неколико јаја, да се нађе учитељима…Чим прођосмо Главицу придружи нам се још неколико родитеља са дјецом, из Бабића, Кршића и Микановића. Гледао сам та непозната дјечја лица, не слутећи да ћемо ускоро постати један разред, једна породица. Дођосмо до Цвијине штале, одатле се види само кров школе. „Ено је“, рече мајка и руком показа према школи. Убрзо смо били пред школом. Велика камена зграда је пред нама. Камен јој је давао некакву хладноћу, готово одбојност, али и чврстину и постојаност. У учионици је већ било много дјеце, галаме није било. За столом су сједили учитељи. Један од њих имао је бркове. Још у пролазу помиловао ме је по коси и улио неку сигурност у мене. „Зар је то Шоша“, помислих. Из његовог лица избијала је доброта, говорио је тихим гласом да сам га једва чуо. Након што сам прозван пришао сам столу за којим су сједили учитељи. Редала су се питања. Како се зовеш, знаш ли иједно слово? Знаш ли који број? Нисам знао нити једно слово, нити један број. Дали су ми да вучем косе, усправне, танке и дебеле црте. Послали су ме пред велику рачунаљку, коју сам први пут видио. Тражили су да помјерам куглице и говорим колико их има. Радио сам то са задовољством.Учитељи су се неколико пута међусобно погледали одобравајући оно што радим. „Ово ти је, Новаче, већ пети одликаш у разреду, баш имаш срећу“, рече бркати учитељ другом учитељу који је сједио до њега. Није имао бркове, био је мршав, на себи је имао одијело и одавао утисак мирног и повученог човјека. Нисам тада ни слутио да ће то бити мој први учитељ Новак Драшковић. Благо ме погледа и помилова по коси. „Можеш ићи“, рече. Окренух се и пођох према мајци. Чула је учитељеве ријечи. Блистала је од среће. Враћамо се, неколико пута се окрећем према школи. Главица поново пред нама, још суровија и хладнија. Вјетар преко сњежног Влашића доноси хладноћу у топло, зубато, априлско подне. Још јаче се држим за мајчину „теглар“ сукњу. А она…подиже ме високо, превисоко, пољуби, спусти на земљу и погледа… У њеним очима осјетих љубав,топлину и сјај…

(Ранко Товиловић, Из Монографије Моја школа 2013. године)