,,Шапат из шуме: Легенда о Вилама из Растика“

Дубоко у срцу Растика, заклоњено од погледа и заштићено крошњама старих букви, налази се мјесто које мјештани не изговарају олако – Виленска Врела. То није само извор воде, већ извор тајни, жеља и старих прича које још увијек живе у шапату вјетра и погледу старијих.

Мјештани кажу да се одувијек знало када виле долазе на извор – тада вода стане. Поток који иначе жубори одједном занијеми, и то је био јасан знак: виле су стигле. Нико не прилази тада, јер то је вријеме њиховог плеса, њихове пјесме. Kо би тада наишао, морао би ћутати, јер би га у противном заувијек прогонили снови које неће знати објаснити.

Љубо, мјештанин Растика, с пуним увјерењем тврди: „То није никаква легенда,“ то је жива истина. Само треба знати слушати.“ Према његовим ријечима, ноћу, кад све утихне, из правца Врела долазе пјесма и смијех, не знаш да ли сањаш или чујеш.

Стари причају да су виле некад помагале онима који су знали поштовати природу. Додају мјештани још једну занимљивост – ако се напијеш воде са Виленских Врела и у том тренутку замислиш жељу, она ће се сигурно испунити. Вода је, кажу, чиста као душа, хладна као истина и моћна као мисао.

И данас, ако залуташ тим путем, можда нећеш срести ниједног човјека. Али, ако станеш код извора, ослушнеш и затвориш очи… можда ћеш чути смијех. Или пјесму. Или само тишину – ону која све говори.

(glasrsbih.blogspot.com)