Шта са славском свијећом послије славе: Доносимо вам славске обичаје које треба да знате и поштујете!

Једна од главних одлика српског Православља, за коју не зна остали хришћански свијет, јесте крсна слава. Прије примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство. По природи сентиментални и везани за домаће навике и обичаје, у сусрету са хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава. Мудри и практични Немањин син, Свети Сава, многобожачке кумире и идоле, замијенио је великим светитељима Цркве Христове, који постадоше заштитници и помоћници српских домова, цркава и манастира, породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области. Тако је настала крсна слава.

Значај славе: Слављење крсне славе је остала једина непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Много је штошта промијењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа. Србин је славио славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току вишевјековног робовања под Турцима. Слављена је слава у вријеме и невријеме у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у биједи и сиромаштву исто као у богатству и изобиљу. Наши војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војнички хљеб (тајин), пјевали тропар своје славе, палили комадић воштанице који су од куће понијели, молили се Богу за помоћ и срећније дане. Послије Другог свјетског рата, у вријеме невиђене безбожничке и антивјерске пропаганде, Срби се нису одрицали своје славе и, слободно се може рећи, да је крсна слава сачувала православну вјеру и традицију у нашем народу.

Када један дом, једна породица, почиње да слави крсну славу? Слава се преносила и настављала са кољена на кољено, са оца на сина, тако, да се данас може лако закључити које су породице са истим презименима од једног претка, само по томе коју славу славе. Уколико славе исту славу онда су од истог претка, али су се током времена и расељавања удаљиле једне од других, и постале непознате.

Када отац предаје славу синовима? Уколико синови живе са оцем у једној кући, онда сви заједно славе славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он треба одмах да почне да у свом дому слави крсну славу. Сасвим је погрешно што поједини данас не славе, изговарајући се: “Жив ми је отац и он слави”. Значи, чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито дјеце.

Како се прима крсна слава од оца? Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу. Кад се колач исијече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другом честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и дјецом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави славу. Син носи дио колача кући, подијели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу.

Припреме за славу: На неколико дана пред славу, у дому у коме се слави, почињу припреме, како би се слава што свечаније и достојније дочекала. Кућа се распрема, чисти и сређује. Укућанима, дјеци нарочито, купује се понешто ново, од одијела, да то “понове” на дан славе. У кући влада свечана атмосфера и ведро духовно расположење и радост у ишчекивању славе.

Свећење водице: По древној и устаљеној пракси наше цркве, у вријеме пред славу, свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице домаћица припреми сљедеће: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свјећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјана и списак укућана у кући. Све се то постави на сто у соби гдје је славска икона, која је на источном зиду собе. Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином. Зато свештеник, бар на дан раније, “заказује” водицу, то јест, најављује домаћину у које вријеме тачно долази, како би сви били на окупу и молитви. У селу се обично зна кад ће у тај крај наићи свештеник, па се водица не “заказује”. Кад се водица освети, сви укућани се мало напију ове освећене водице, а од остатка се мијеси славски колач. Уколико се водица свети на дан славе, заједно са резањем колача, пошто се укућани по мало напију, остатак се сипа за неку калемљену воћку или цвијеће у кући.

Зашто се освећује водица у домовима за славу и Васкрс? Поред заједничких молитви и богослужења, који се обављају у храму, црква је одредила да се два пута у години одржавају обреди и молитве у домовима вјерника, за духовни напредак свакога дома. А то је све везано за два велика и најсвечанија дана – за славу и Васкрс. Освећењем водице и кропљењем дома, благодат Божија и свети Дух улазе у тај дом и његове житеље, и он им даје благослов и духовну снагу у њиховом свеукупном животу и раду. Молитва се приноси за напредак свих чељади у кући, и за покој душа умрлих сродника.

Позивање на славу: У неким нашим крајевима, гости се на посебан начин позивају на славу. Домаћин или неко од млађих, оде у кућу онога кога жели позвати, или кога годинама позива, и уз пригодан разговор, позове пријатеља на славу. Негдје се уочи славе, у куће које се позивају, шаље лепиња или мањи хљеб који се пече за славу, и на тај начин гости се позивају на славу. Негдје се, опет каже: “На славу се не зове”. Исправно је и једно и друго, али добро је, на неколико дана пред славу, подсјетити своје пријатеље и званице, и у знак пажње и поштовања позвати их на славу. То се данас може учинити и телефоном, мада је прикладније и учтивије то учинити лично и непосредно.

Поздрављање и дочек гостију: Домаћин госте дочекује пред кућом или на прагу свог дома. Најсвечаније обучен, и свечарски расположен, он госте дочекује ријечима: “Добро дошли!” Гости честитају славу ријечима: “Срећна слава домаћине, теби и твом дому, твојим укућанима на много година у здрављу и весељу.” Домаћин одговара: “Хвала, добро дошли, и вама нека Бог и … (каже име славе) помогну да доста година долазите, и да славимо у здрављу и весељу.” Гости улазе у кућу и по старештву сједају за сто гдје се обавља славски ручак, или у неку другу просторију гдје сједе до почетка ручка.

Шта све треба припремити за славу? За славу је најважније спремити сљедеће: славски колач, кувано жито, црно вино и свијећу.

Славски колач: На један дан уочи славе домаћица мијеси славски колач. Колач се мијеси од чистог пшеничног брашна. Тијесто се закувава са водом, и додаје се мало богојављенске и освећене водице, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од тијеста. На његовом централном дијелу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово) са словима ИС ХС НИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побјеђује. Сам колач симболише Христа који је хљеб живота, а вино, којим се прелива, симболише крв која је текла из Христових рана. Послије сјечења колача, колач се исијече на кришке као хљеб. Најприје домаћин и укућани узимају и једу по дио колача, а остатак се поставља на трпезу.

Славска свијећа: За славу се купује по могућству свијећа од правог воска, обично дужине 50 – 60 цм, може и већа или мања, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак (свјећњак) и посебно украшава. Свијећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, цјелива свијећу и пали је шибицом. Свијећа и њена свјетлост симболизују свјетлост науке Христове. Свећа гори цијелог дана на дан славе, а када изгори на неколико сантиметара до свјећњака, свијећа се гаси на сљедећи начин: домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кафену кашичицу вина и њу излије уз фитиљ свијеће која гори. Вино полако угаси свијећу. Потом се свијећа и чирак стављају пред икону, или на неко друго свечано мјесто у кући, ту стоји до сљедеће године и пали се приликом заједничких кућних молитви.

Славско жито: Уочи славе, домаћица припрема славско жито, кољиво или панаију. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита (зависно од броја гостију), укува се у чистој води, затим се проциједи и мало просуши. Просушено жито се затим меље. У самљевено жито додаје се шећер, мљевени ораси, мало ванилин шећера и мало мускатног ораха ради љепшег укуса. То се ставља у неку плитку чинију или тацну, лијепо обликује и по површини се поспе шећером у праху или мљевеним орасима.

Приликом резања славског колача, у жито се, одозго у центар, ставља мања свјећица која гори док траје обред резања славског колача. По завршетку обреда жито се прелива црним вином, свјећица се гаси и вади из жита, а на њено мјесто може се ставити неки цвијет каранфил, ружа, босиљак…

Служење житом: Када се заврши резање колача и жито прелије вином, најприје се домаћин послужи житом, а затим сви укућани. Онда се служе сви гости. И како који гост долази на славу, прво се послужује славским житом. Жито обично служи домаћица или ако има дјевојка у кући, ћерка или унука, а може и нека дјевојка или млађа жена од пријатеља или комшија те куће. Жито стоји на већем послужавнику са неколико кашичица на посебној тацни, затим једна чаша са водом у коју се стављају кашичице послије послужења житом. У неким крајевима уз жито ставља се и чаша са вином, али обзиром да је жито преливено вином, ова чаша вина није обавезна. Жито се служи на сљедећи начин: домаћица принесе жито, гост устане, прекрсти се, окрене се домаћину и домаћици и честита славу и узима жито. Послије послужења опет се прекрсти и поново сједне. Житом се прво служе старији, па млађи. Послужавник са житом стоји поред славске свијеће док траје слава. Уколико жита преостане, оно се даје дјеци или се спрема дјеци присутних гостију. Познато је да дјеца воле славско жито због његовог лијепог укуса.

Славско жито се кува и приноси у славу Божију, у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих предака у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је симбол вјечног живота, смрти и васкрсења. Јер, када се сије оно умире и клија, али из њега се рађа нови живот који доноси стоструки род.

Жито се спрема за све славе: Овдје посебно наглашавамо да се жито припрема за све славе. Нажалост, има у неким крајевима погрешна навика да се жито не спрема за Аранђеловдан, Гавриловдан и светог Илију, јер ти свеци су “живи”, како кажу у тим крајевима. Прије свега, сви свеци су живи и од Бога прослављени. Значи, за све славе треба спремати жито. Наши манастири и цркве који славе светог Архангела Михаила или светог Илију, припремају жито и то мора бити примјер како треба радити, јер се традиција и обичаји у цркви чувају неповријеђени. Неприпремање жита, и поред упозорења цркве, може се у том случају сматрати чак и гријехом.

Обред резања славског колача и освећења славског жита: Колач и жито се на дан славе носе у цркву на освећење. У поједине домове, уколико свештеник може да стигне и који то изричито желе, долази свештеник, и у њима освећује жито и реже славски колач. Када свештеник изреже колач и прелије вином, онда сви укућани на челу са домаћином учествују у окретању славског колача, уз пјевање црквених пјесама. Онда свештеник ломи колач са домаћином. Ако се колач окреће и ломи ван стола, домаћица на под простере мањи бијели чаршав или већу салвету да би се покупиле мрве од колача, јер би био гријех да падну на под куда се гази ногама.

Домаћиново дворење славе: У нашем народу сачуван је један лијеп обичај, дворење славе. Наиме, домаћин, на дан славе, обучен у свечано одијело, гологлав, ведар и расположен, дочекује госте и цио дан не сједа док свијећа гори. Не сједа из поштовања према светитељу кога тога дана слави и који је главни гост у његовој кући, и он стоји пред њим као у цркви на молитви. Уколико је домаћин у старијим годинама и физички није у стању да престоји цио дан, по његовом допуштењу славу двори неко од млађих мушкараца, син или унук. Он уједно брине о послужењу и распореду гостију и о свему што доприноси да се гости осјећају пријатно и расположено. Домаћин на исти начин испраћа госте, са жељом да се догодине опет састану у још бољем здрављу и расположењу.

Славска трпеза: Поред набројанога што чини славу: славски колач, славско жито, свијећа и вино, по нашем народном обичају домаћин припрема славски ручак који се обавља на дан славе. У неким крајевима се припрема и вечера уочи славе, на коју долазе гости, и то се зове навечерје празника. Негдје се слави и други, па чак, и трећи дан славе. Одсуство вјеронауке условило је да се слава претворила скоро искључиво у славску гозбу, на којој, нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини славе, па чак ништа ни о светитељу који се слави. Пошто се то претворило, дакле, у обилну гозбу, сиромашније породице данас нису у стању да финансијски издрже толики трошак. Подвлачимо, поново овдје, да је слава прије свега духовни догађај и доживљај уз оно што је неопходно за сам обред резања колача, а све остало је ствар воље и могућности сваке породице.

Посне славе: Овдје ваља упозорити на још један погубан и штетан обичај, који се полако из неупућености у неким нашим крајевима, увлачи у наш народ. Наиме, када нека слава падне уз пост, или у сриједу или петак, на примјер Никољдан, који је увијек у Божићном посту, тај дан се обавезно пости, без обзира да ли породица из неких разлога не пости тај пост. Спремати мрсну храну за славу је велики и погубни гријех ако је пост. Боље је не славити, него правити јавну саблазан и наводити на гријех друге (госте) да мрсе на велики празник у вријеме када црква наређује пост. Кад слава падне у сриједу или петак, а није пост, гозба и мрсни славски ручак може се одложити за наредни дан. Погрешно је, како то неки чине, на дан славе када је пост, “приказати” на трпези мало рибе и посне хране, а послије постављати и служити мрсну храну. То је својеврсно лицемерје и није достојно хришћанина, Србина и православца, погово када се зна да се може чак љепше и јефтиније припремити ручак од рибе и посне хране. Постоји, чак и кувар са рецептима за припремање посних јела, кога би требало да користе домаћице које припремају посну славу.

Црквена слава: Поред светитеља и славе коју слави свака породица, заједничка слава свих парохијана и вјерника који припадају одређеном храму у мјесту у коме живе, јесте храмовна слава те цркве. Сваки храм је посвећен неком светитељу или празнику, и он на тај дан слави своју храмовну славу. Пошто је храм највећа светиња у једном мјесту и заједнички духовни дом и огњиште свих мјештана, пожељно је да сви узму учешћа у тој слави. Велики је гријех не отићи тога дана својој цркви, поготово ако за то нема оправданог разлога.

Домаћин црквене славе: На дан храмовне славе служи се света литургија, звоне сва звона, око цркве се носе барјаци (литије) иконе и други свети предмети и послије трократног опхода сијече се славски колач. Храмовна слава, такође, има свог домаћина. То је један од мјештана, а може и више њих, који се добровољно јаве. Он припреми колач и жито, свијећу и вино и ако је у могућности и славски ручак, на кога позива све присутне тога дана у цркви. Ако он није сам у могућности да сноси све трошкове славе, у припремању ручка учествује дијелом и црква. На сјечењу славског колача у цркви, помиње се његово име и имена његових сродника и укућана. Он тај дан, као и у кући на дан славе, двори славу и служи госте. Пред резања славског колача, свештеник пита, ко се јавља за домаћина за наредну славу. Ономе који се јави, домаћин предаје једну четвртину славског колача, коју овај носи кући и дијели са својим укућанима.