Марија Стојановић: Отаџбина

Тамо… Тамо гдје спавају гробови предака наших. Тамо гдје је крв наших дједова залила огољелу земљу. Тамо, тамо гдје се рађало најсјаније сунце. Тамо гдје је жеља за животом и слободом била јача од смрти. Тамо сам рођена… У земљи гдје су наши преци гинули, залијевали земљу крвљу црвеном као вино и из те земље устајали сваки пута јачи. У земљи гдје није постојала ријеч предаја, ту је била само снага и вјера у боље сутра.

Рођена у једној такој земљи не могу а да и сама немам увјерења о слободи, вјери и бољем животу. Гледајући вијековима уназад,

слушајући о томе како смо издржали све муке које су пред нама биле наметнуте, како смо се увијек борили до краја, како никада нисмо одустајали, схватила сам, да смо били побједници чак и када смо губили. И баш зато данас, гајим велику љубав према својој домовини. Јер нигдје сунце не сија тако јако као овдје. Нигдје кише нису тако њежне као овдје. Нигдје дуга није шаренија, звијезде сјајније и срца топлија.

Нигдје као овдје нећете моћи пронаћи пријатељско лице које вам неће гледати боју коже, расу, пол, вјеру, него ће гледти да ли сте човјек.  Често чујемо ону „сви смо ми људи, али ријетко ко је човјек“. Бити човјек је тежак задатaк за све нас. За један такав изазов требамо знати показати поштовање, подршку, утјеху и љубав, али прије свега требамо имати велико срце. Довољно велико да може да заволи чак и неког странца, случајног пролазника, просјака, болесника. А вјерујем да је моја отаџбина пуна таквих људи. Због тога се разликује од осталих, јер је пуна љубави чак и према најситинијем камену и најмањем листићу.

Ми смо народ огромне душе. Ми вјерујемо. Ми се надамо. Наш је живот вјечито падање на дно и поновно дизање ка звијездама. Вјерујемо да после сваке кише долази сунце и надамо се бољим временима. И баш зато што сам рођена у једној таквој земљи, гдје год да одем, носићу је у срцу. Заувијек.

                       Марија Стојановић

ОШ „Петар Петровић Његош“ Масловаре