Тепић: Уговор о доживотном издржавању
Уговор о доживотном издржавању је све чашћи начин стицања имовине. Путем овог уговора давалац идржавања најчешће добија стан или кућу, на коју након закључења уговора законски насљедници немају право. Иако ови насљедници често покрећу тужбу којом оспоравају ваљаност ових уговора, на суду их је скоро немогуће оборити.
У наставку текста видјећемо шта је уговор о доживотном издржавању, форму закључења, битне састојке, раскид уговора и друге елементе.
Уговор о доживотном издржавању је двострано обавезан угвор у коме се једна страна (прималац издржавања) обавезује да пренесе на даваоца издржавања власништво на одређеним стварима или којим другим правима, док је најчешћа обавеза даваоца издржавања да примаоца издржавања издржава и брине о њему до краја живота његовог живота и да га послоје смрти сахрани.[1] Обавезе даваоца издржавања стране одређују у складу са анатомијом воље.
Издржавање, према склопљеном уговору, најчешће подразумијева осигуравање старије особе храном, лијековима, обућом и одјећом, чишћење и одржавање домаћинства те пружање медицинске помоћи и друге његе тој особи. Неријетко издржавање подразумијева да особе које склопе уговор морају живјети заједно до смрти примаоца издржавања, мада постоје и старије особе које не желе заједнички живот.
Уговор о доживотном издржавању је строго формалан уговор јер је за његову пуноважност потребна нотарска обрада.[2] Нотарска обрада уговора потребна је у свим правним пословима чији је предмет пренос или стицање својине или других стварних права на некретнинама.[3]
Као што је речено на врата нотара све чешће куцају странке које желе склопити уговоре о доживотном издржавању. Као уговорне стране често је јављају особе које нису у крвном сродству, некад старци потписују уговоре са сестрићима/сестричнама и братићима/братичнама, док има и случајева у којима родитељи желе оставити имовину само једном дјетету.
Битно за уговор о доживотно издржавању јест могућност његове публикације и упознавање јавности са истим. Давалац издржавања своје право које произилази из уговора може уписати у јавну евиденцију непокретности.[4]Једно од основни начела јавне евиденције је начело уписа, којим се стичу, преносе, престају и ограничавају права на некретнинама[5]. Ограничење на некретнини уписаће се у теретни лист „В“ земљишнокњижног тијела.
Прије склапања уговора, нотари увијек траже налаз и мишљење психијатра како би се увјерили да старија особа није дементна те да не постоје никакве скривене намјере потписника уговора.Уколико је приликом смрти прималац издржавања оставио дугове према трећим лицима, он за тај дуг неће одговарати осим ако није уговорено другачије.[6]
Након што су почели извршење уговра уговорене стране могу споразумно раскинути уговор о доживотном издржавању. Такође, ако према уговору о доживотном издржавању уговарачи живе заједно, па се њихови односи толико поремети да заједнички живот постане неподношљив, свака страна може тражити од суда раскид уговора. Иако се улавном поштују одредбе уговора, стране у уговорном односу могу да раскину уговор уколико друга страна не извршава своје обавезе. У случају да дође до раскида уговора свака страна има право да од друге стране тражи накнаду која јој припада према општим правилима имовинског права.[7][8]
Уговор о доживотном издржавању био би ништав уколико се као давалац издржавања јавља физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања, односно дјелатности стара о примаоцу издржавања (медицинско особље, болнице, различите агенције и слично), ако претходно за уговор није добијена сагласност надлежног органа старатељства.[9]
У случају да су се послије закључења уговора прилике толико промијениле да је његово испуњење постало знатно отежано, суд ће на захтјев једне или друге стране њихове односе изнова уредити или их раскинути, водећи рачуна о свим околностима.[10] Суд може право примаоца издржавања пренијети у доживотну новчану ренту, ако то одговара објема странама.[11]
Често питање код уговора о доживотном издржавању јесте шта ако даваоц издржавања умре. У овом случају обавезе даваоца издржавања прелазе на његовог супружника и његове потомке који су позвани на насљеђе, ако на то пристану. У случају да они не пристану на продужење уговора о доживотном издржавању, уговор се раскида и они немају право да траже накнаду за раније дато издржавање. Ако супружник и потомци издржаваоца нису у стању да преузму уговорне обавезе, имају право да траже накнаду од примаоца издржавања. Суд ће ову накнаду одредити по слободној оцјени, узимајући при томе у обзир имовинске прилике примаоца издржавања и лица која су била овлашћена на продужење уговора о доживотном издржавању.[12]
Тепић Станко, дипломирани правник
http://tepicstanko.blogspot.com/2019/04/blog-post_11.html
[1] Члан 139, ст. 1 Закона о насљеђивању „Службени гласник Републике Српске„, бр. 1/09, 55/09 и 91/16.
[2] Члан 139, ст. 2 Закона о насљеђивању.
[3] Члан 68, ст. 1 Закона о нотарима, „Службени гласник Републике Српске“, бр. 86/04, 2/05, 74/05, 76/05 – испр., 91/06, 37/07, 74/07 – одлука УС, 50/10, 78/11, 20/14, 68/17 и 113/18 – одлука УС).
[4] Члан 140 Закона о насљеђивању.
[5] Члан 54, ст. 1 Закона о премјеру и катастру непокретности Републике Српске, „Службени гласник Републике Српске“, бр.6/12.[6] Члан 141 Закона о насљеђивању.
[7] Члан 142 Закона о насљеђивању.
[8] Члан 132 Закона о облигационим односима, „Службени лист СФРЈ„, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89 и „Службени гласник Републике Српске„, бр. 17/93, 3/96, 37/201, 39/03 и 74/04.
[9] Члан 144 Закона о нсаљеђивању.
[10] Члан 133, ст. 1 Закона о облигационим односима.
[11] Члан 143 Закона о насљеђивању.
[12] Члан 145 Закона о насљеђивању.