Ко је била Лариса Шугић, дјевојка по којој наш вртић носи име

Постоји једно женско лице у Котор-Вароши у које грађани свакодневно гледају, а мало ко зна о коме је ријеч. То је лице Ларисе Шугић, чија биста стоји испред вртића који носи њено име. Уколико се неко запита ко је била ова жена, тај податак је малтене немогуће пронаћи. О њој нема готово ниједне ријечи на интернет-претраживачу.

Данас, готово осамдесет година након њене смрти, остаје питање:
Зашто о њој не знамо ништа?

Колико људи у Котор-Вароши зна да име вртића долази од дјевојке која је имала само 18 година кад је погинула, борећи се за свијет који није стигла видјети?

Колико је жена попут Ларисе, партизанки, курирки, болничарки, секретарки, омладинки нестало из колективног памћења, јер су биле „само жене“?

Наше улице и установе носе имена која често понављамо механички, не знајући њихову причу.

Сјећање без знања постаје празна форма. А заборав, тих и упоран, брише не само имена, него и смисао. Лариса Шугић заслужује да се поново изговори њено име јасно, с поштовањем, с топлином. Заслужује да њена биста не буде само декорација, него подсјетник да су слободу коју данас живимо сањале и дјевојке попут ње. Њено лице крај вртића није само споменик.

То је лице једне генерације која је вјеровала да може промијенити свијет.

Ипак, захваљујући историчарима који се баве овом тематиком, успјела сам докучити ко је била Лариса Шугић и за шта је била заслужна та тајновита жена која нас је све задужила, а о којој не знамо ништа. Већину података сам извукла из текста објављеног у листу „Родљуб“, аутора Божидара Божичковића.

—

О Лариси

Лариса Шугић је рођена 1927. године у Котор-Вароши, у породици Шаћира и Анастазије Шугић. Њихов дом био је необичан, мјешовити брак, спој различитих вјера, култура и погледа, уједињених у једној идеји: слободи. Шаћир је ратовао у Русији за вријеме Првог свјетског рата, тамо је упознао и оженио се Рускињом, учитељицом Анастазијом. С њим је млада Рускиња дошла у тадашњу Југославију. Изродили су шесторо дјеце, двије ћерке и четири сина, међу којима и Ларису. Шаћир је био тада угледни бријач и фризер.

Када је избио Други свјетски рат, Шаћир није чекао да историја прође поред њега. У децембру 1941. године, заједно са Ларисом и остатком породице, придружио се партизанима.

Лариса је тада имала само 14 година. Њен живот, који је могао бити испуњен књигама, плесом или првим љубавима, прекинут је у вихору борбе. Прекинут за неки виши циљ, за идеју о слободи. Приступила је борбеним јединицама и касније су партизани причали да је била смјела и спретна ратница.

Забиљежено је да је показала невиђену храброст, јер замислите — с непуних 15 година Лариса је кренула с пушком у руци на непријатеље, бацала је бомбе на скупине непријатељских бункера, превијала стотине рањеника партизана. Носила је Лариса у себи револуционарни дух, који ју је навео да напусти мајку и школу, да крене путем борбе. Због интелигенције, оданости и борбености брзо је постала чланица СКОЈ-а, учествовала је на југословенском конгресу као омладински делегат, а касније је постала и члан партије.

Послије дугих и тешких битака, када се чинило да људска издржљивост више нема граница, дошла је и она најжешћа, најкрвавија офанзива. Била је то пета офанзива. Војска је морала издржати све, а многи су, поред метака и граната, водили битку и с невидљивим непријатељем — тифусом. Хиљаде рањеника чекало је евакуацију, оброк и дан одмора.

Лариса није часила часа. Учествовала је у петој офанзиви и држала се храбро, и то не само у борби, већ и у тренуцима када је требало пробити обруч, под кишом метака и снијегом до појаса.

Уморна, исцрпљена, с ранама које су пекле, изнијела је на својим леђима два пушкомитраљеза. Њен подвиг није остао незапажен — похваљена је од штаба руског корпуса, а 24. децембра 1944. одликована је Медаљом за храброст и Споменицом из 1941. године.

Било је јутро јануара 1945. године. Млада жена придружила се артиљеријској бригади 51. дивизије. Било је мраза, зима је била јака, кажу да је зрак резао као стакло. Лариса је кренула на положај носећи једну батерију противтенковске јединице. Водила се борба за село Адолфовац.

Снијег до кољена, шума ријетка, а њемачке чете већ су опазиле кретање па су војнике засуле минама и митраљезима. Борци су тражили заклон.

Ипак, с Ларисом се није могло тек тако — она није имала страха.

Сјела је на цијев топа одлучно, с осмијехом, и рекла:
„Храбро, другови, напријед! Није за сваког метак створен. Треба да пожуримо, да друговима помогнемо. Само да ми је да још једанпут јуришам на бункер…“

Тим ријечима подизала је морал свима око себе, све до прилаза Адолфовцу, код мјеста гдје су, између два јабланова стабла, имали укопан топ.

А онда звиждук и експлозија. Мина је пала неколико метара од ње. Снијег се распршио, земља затутњала. Лариса је остала мирна, с оним истим смиреним изразом који су борци памтили и волјели.

Препричавало се да су јој очи тада заискриле, да се у њој видјела сва снага једног старог борца који је четири године ратовао и борио се.

Забиљежено је да је пришла једном борцу и рекла:
„Друже, дај ми мало твој митраљез.“

И пошла је напријед брзо и одлучно, кораком који не познаје страх. Повела је чету кроз виноград, под све жешћом непријатељском ватром. Борци су је слиједили, као да их је водила сама вјера у побједу. И онда тишина, пуцањ — и Лариса пада.

На снијегу, крај рубова винограда, лежала је њена крвава козаћка капа. Положили су на носила то витко, младо тијело које је сад било непомично. Само се десна рука трзала, као да још покушава дохватити пушку. Дисала је једва. Очи затворене, лице блиједо, али спокојно. Један метак окрзнуо јој је чело, други пробио врат.

Када су је пренијели у штаб, болничарка је покушала још једном да јој превије ране. Али узалуд. Док се зимски дан гасио над снијегом и тишином, гасио се и један млади, честити живот. Лариса је те вечери престала дисати.

На положају код Адолфовца завладала је тешка, горка тишина. Сви су осјећали да су изгубили више од саборца — изгубили су симбол, лице храбрости, лице које се смијало смрти и вјеровало у боље сутра.

Лариса Шугић, дјевојка из Котор-Вароши, која је са 14 година кренула у борбу, а са 18 положила живот, остала је у сјећању као свјетлост под снијегом.
Топла, пркосна, храбра. Као сам живот који се није дао лако угасити.

Њена породица наставила је живот у Котор-Вароши, а отац Шаћир, ратни војни инвалид, умро је 1956. године.

Годинама касније, 1977. године, биста Ларисе Шугић постављена је испред вртића који носи њено име. Управни одбор на сједници одржаној 12. октобра 1975. године донио је одлуку о именовању и доприносима према статуту по којој се вртићу у Котор-Вароши додјељује назив „Лариса Шугић“.

Истовремено је одлучено да се приступи прикупљању средстава за изградњу спомен-куће Ларисе Шугић у дворишту Дјечјег вртића. Бисту Ларисе Шугић израдио је бањалучки кипар Ахмед Бешић, познат по многим споменицима широм регије.

(Наш Koтор Варош, наша прича)