„Најбољи учитељи су уједно и најзахтјевнији учитељи, они од ученика захтијевају размишљање…“
W. Glasser
Колико још пјесмица знаш напамет?“, питали су га комунистички општински функционери који су се окупили око дјечака те 1961. године. „Знам још једанаест“, одговори дјечак. „Знам и да цртам, ако не вјерујте дајте ми папир да покажем“, молећиво је говорио Петар – Перо Ђаковић петнаестогодишњи дјечак из Масловара који је пјешице, без очевог знања, дошао до которварошке општинске управе да замоли функционере да му се омогући нека помоћ или стипендија како би могао наставити средњошколско школовање. Они му зачас нађоше папир и оловку и Перо поче да црта. „Какав је то цртеж, какав је то број, ко је то у пругастој одјећи, личи на неког затвореника“, насмијаше се службеници. „То је мој отац, Илија Ђаковић он је комплетан рат провео у њемачком заробљеништву, вратио се, али он нема новца да ме школује, нигдје не ради, а ја бих у учитељску школу, молим вас помозите ми.“ Општински службеници осташе запањени. „Чудо од дјетета“, оте се једном. „Знаш ли ко је на оној великој слици на зиду?“, упиташе га. „Знам, то је друг Тито, он гледа све нас“. Само неколико дана касније у масловарски Мјесни уред позван је Перин отац Илија. Затворски дани у њемачком заробљеништву учинили су га обазривим и није му било једноставно доћи кад власт зове. Неповјерљив према свима хладно је примио вијест да Перо може у средњу школу и да му је одобрена стипендија од општине. Још увијек није ни знао да је Перо пјешице ишао у општину…
….Дјечак је брзо растао, напредовао, развијао се, још брже размишљао. Једина промјена које је била видљива то је замјена масловарских петица за оне бањалучке. Иако из породице у којој је свега недостајало, али баш свега, трудио се да његови другови то не примијете. Чак и дио невелике стипендије давао је сиромашним родитељима како би се прехранила вишечлана породица. Учитељска школа отвара Петру нове видике. Осјећа да може боље, више, осјећа да се може живјети боље и себи даје обећање да никада више неће зависити од неплодне масловарске земље, чији сваки педаљ мораш натопити знојем, а корист слаба…
Прву учитељску плату Петар дочекује у својим Масловарама, радећи у Подручној школи у Гарићима. Успостављао је, за то вријеме нове стандарде и стално помјерао линије знања својих ученика. Ту, у Гарићима, Петар упознаје учитељицу Јованку Гаврић која из темеља мијења његове снове, а касније и његов живот. Од полубоема и кафанског рецитатора он постаје сталожени мирни породични човјек који осјећа да у сваком погледу можемного више. Јованкин утицај у свему томе био је огроман, готово немјерљив. Укључује се у описмењавање тадашњег становништва, нити једна акција на уређењу сеоске инфраструктуре није могла проћи без њега. Заједно са становништвом Гарића покреће акцију довођења воде и ставља се на чело тих добрих људи у стварању и побољшању услова живота и рада. Постаје предводник масловарског КУД „Рудар“и његов, готово, заштитни знак. Његове рецитације и умјетничке бравуре препричаване су касније мјесецима. Препознатљивог стила, говора и понашања просто је плијенио публику.
Под његовим вођством то Друштво постиже своје највеће успјеххе. У учионици, био је прави истински „занатлија“. Његови ученици одликовали су се изузетном елоквентношћу, марљивошћу, али и истинским препознавањем живота и проблема који их тек очекују. Тражио је од њих да много читају и истражују. С друге стране Петар осјећа да је учионица за њега постала „претијесна“ и да може много више да да и образовању и науци уопште. Уписује ванредно Филозофски факултет, одсјек педагогија у Сарајеву и у рекордном року га завршава. Бројна су његова истраживања проведена у том времену. Након завршеног факултета у Сарајеву Петар добија мјесто школског педагога у масловарској Основној школи. Била је то једна у низу степеница коју је освојио својим трудом, радом и амбицијом. Тада почиње и најплоднији период његовог рада. Свој умјетнички рад, за који је имао вансеријски таленат, диже на много виши ниво. Пише пјесме, припрема прву своју збирку, слика, припрема прву самосталну изложбу слика. На плану струке у масловарској школи уводи текстонске промјене. Захваљујући њему и Невенки Петрић, Масловарки са београдском адресом, првоборцу Другог свјетског рата, школа улази у Међународни пројекат „Хуманизација односа међу половима“.
Из тог пројекта Школа излази са огромним бенефитима, а Петар доказује своје врхунске и стручне и менаџерске способности. Школа тако добија за то вријеме најсавременија наставна помагала и на том пољу постаје лидер, не само на подручју наше општине. Масловарски основци су од тог времена могли да свирају клавир, школа добија телевизор у боји, што је за то вријеме била ријеткост, видео – рекордер који се у то вријеме сматрао чудом технике, први компјутер, графоскоп и бројну другу технику. О свему пише и региолна штампа, а наслови су углавном били „Компјутер у планини“. Школа у том периоду постиже и најбоље резултате од свога оснивања. Готово да нема предмета или спортске дисциплине у којој масловарски ученици нису стигли до републичког финала, а бројна су и освојили. Иако је имала око хиљаду ипо ученика масловарска Основна школа спадала је у ред малих сеоских школа, али је у том времену постала веома препознатљива. Изузетно важну улогу имала је и тадашња Ђачка задруга која се бавила производњом и продајом пољопривредних производа.
Од новца зарађеног на тај начин ученици су одлазили на екскурзију или неки излет што је било врло подстицајно за све ученике школе.Након изузетних резултата на мјесту школског педагога Петар постаје директор масловарске Основне школе. То је била круна његовог рада у својој школи и прекретница у његовом стручном раду. Осјећа да и у науци може више, постаје магистар педагошких наука. И на мјесту директора своје школе предњачио је у свему, организацији, струци, сарадњи са локалном заједницом што није остало непримијећено па је изабран за директора Центра за основно образовање и васпитање „24. април“ који је обухватао све которварошке основне школе. У посљедњем отаџбинском рату ставља се на располагање отаџбини од првог до посљедњег дана рата. Послије рата одлази радити у Бања Луку у Републички педагошки завод на радно мјесто савјетника за разредну наставу. Ускоро постаје и помоћник министра просвјете за основно образовање на коме је постигао одличне резултате, а својој масловарској школи увијек био на располагању.
Петар умире 2021. године, а иза њега остаје, готово нестваран легат који је похрањен у которварошкој Народној бибиотеци. Осам збирки пјесама: Плетиво воде, Давно сањан катрен, Сњежно огледало, Игра је озбиљна ствар, Радио кишобран, Простори игре, Штит и мач, Шта ко сања (ова збирка је добила 2015. године награду Станко Ракита). За необјављену родољубиву пјесму 2017. године добио је прву награду „Владимир Гаћиновић“, Културно – спортског центра и Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ Билећа. У стручним часописима и педагошкој периодици објавио је више од тридесет стручних и научних радова. Заједно са супругом Јованком, такође просвјетним радником, написао је оригинални уџбенички комплет за наставу почетног читања и писања по комплексном поступку.
Аутор је или коаутор неколико уџбеника за ученике нижих разреда основне школе, стручних књига и приручника за наставнике. Објавио је и значајан број рецензија и приказа књига савремених књижевних стваралаца. Петар се у слободно вријеме бавио и сликарством. Као плод тог умјетничког рада имао је четири самосталне и пет колективних изложби ликовних радова. Био је и дугогодишњи члан и један од оснивача Друштва књижевника Републике Српске. Све ово много је и за два живота, а не за један тежак и трновит који је Петар проживио.
