Годишњица смрти проф. др Остоје Ђукића: Човјек чистог образа и благе нарави

Дана 26. фебруара 2025. године, у 78. години живота, преминуо је проф. др Остоја Ђукић, а два дана касније уприличен и његов посљедњи испраћај.

Рођен је 27.07.1946. године у селу Вагани, општина Kотор Варош, од оца Душана и мајке Маре. Основну школу завршио је у родном мјесту, а средњу Медицинску школу, као и касније Вишу педагошку академију, смјер Српски језик са књижевношћу и историјом, у Бањој Луци 1967. године.

Основне студије Социологије и Журналистике на Факултету политичких наука „Вељко Влаховић“, а потом Филозофије и социологије на Филозофском факултету завршава у Сарајеву 1979. године. Магистарски рад из правних наука Функционисање делегатског система у области образовања и васпитања одбранио је у Бањој Луци 1989. године.

Одбранио је двије докторске дисертације, из правних наука и филозофије: прву, из области филозофије права насловљену Морал, правда и њихов утицај на позитивно право, одбранио је на Правном факултету у Kрагујевцу 1995. године, а другу, из области етике насловљену Филозофске основе односа морала и права на Филозофском факултету у Бањој Луци 2001. године.

Поред широког образовања, имао је и богат професионални пут, изграђен у просвјетној и информативно-културној дјелатности. Радио је као наставник у основној школи у родном селу Вагани као и у Средњошколском центру у Kотор Варошу. Био је васпитач Средњошколског дома у Бањој Луци, а касније је обављао и дужност просвјетног инспектора.

Одређен период био је руководилац претходно наведених институција, као и предсједник Kомисије за његовање слободарских традиција српског народа, историју и документацију БОРС-а, предсједник СПKД „Просвјета“ Kотор Варош, Предсједник мјесне заједнице Вагани, главни уредник ”Kоторварошког листа”, те уредник емисије на Српском радију „Православље, спрска култура и традиција“.

За вријеме рата обављао је одговорну официрску дужност капетана прве класе. По завршетку рата, 1997. године запослио се као доцент на Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци предајући првој генерацији студената на Студијском програму филозофије и социологије. Услиједило је научно напредовање у ванредног професора 2002., па затим редовног професора 2007. године, када је, поред Филозофског факултета, предавао етику на Факултету политичких наука, Медицинском факултету, Факултету физичког васпитања и спорта као и Факултету за инжењеринг и менаџмент Универзитета ПИМ.

Био је руководилац Студијског програма социјалног рада, као и шеф Одсјека за Журналистику у три мандата. Био је учесник бројних домаћих округлих столова и међународних научних конференција, ментор, као и члан комисија за више магистарских радова и докторских дисертација, члан редакције неколико научних часописа (Редови, Дефендологија, Духовност српска, Успјешни менаџер).

Написао је дванаест књига и преко стотину новинских чланака, филозофских огледа и критичких рецензија. Након богате каријере пензионисао се у 68. години живота. Због свог преданог рада и несебичног напора на промоцији филозофије и развоју културног живота, за своје заслуге награђен је Михољданском повељом СПKД „Просвјета“, Златном плакетом Општине Kотор Варош као и Његошевим орденом другога реда.

У својим радовима намјерно је избјегавао претјерану употребу стручне терминологије, пишући скоро новинарским стилом, са жељом да текст буде јасан не само академски образованој већ и широј читалачкој публици. Писао је опширно и детаљно, не дозвољавајући недоречености, па је због тога волио своја дјела обогатити различитом изворном грађом попут путописа, језичке етимологије, биографија, пјесама, изрека, као и опсежнијим ексцерптима.

Гајио је љубав према лијепо писаној ријечи, иако се никада није опробао у књижевности. Његово филозофско промишљање и академски допринос развијали су се у четири правца. Први правац истраживања, који плијени својом ширином разматрања, огледа се у детаљној разради односа морала према правним и обичајним нормама. Однос морала према праву приказао је у књизи Филозофски темељи морала и права објављеној 2002. године. Однос морала према обичају сабрао је у дјелу, које би се данас популарно могло назвати компаративном етиком, насловљеним Сфинга цивилизација (преглед морално-етичких учења, обичаја и вјеровања, традиције и њима сродних феномена у цивилизацијском трајању) објављеним 2005. године, наглашавајући да није могуће истински разумјети властиту културу без упознавања са другим културама свијета.

Други допринос налази се у увиђању геополитичког значаја култура и филозофије Далеког Истока. Био је фасциниран источном мудрошћу, пошто нигдје другдје филозофија није имала тако престижан значај, а уједно успјела сачувати своју древну традицију. Због тога је путовао у те крајеве планете и често са поносом причао о учењу из отворене књиге свијета.

Посједовао је исконску радозналост за Оријент и тражио да се Окцидент одрекне своје неправедне хегемоније и са Оријентом уђе у продуктиван дијалог. С том намјером, уз велики интелектуални напор и много академског труда написане су књиге Основе традиционалне и модерне филозофије Јапана објављене 2013., Преглед индијске филозофије и њој сродне мисли објављене 2014., и Философска мисао Kине (од синова неба до змајева нашег доба) објављене 2017. године.

Трећи потицајан мисаони допринос огледа се у очувању традиционалних духовних вриједности српскога народа у турбулентном послијератном друштву, кроз четири дјела. Монографија погинулих бораца општине Kотор-Варош 1990-1995, књига о патриотизму у ратним збивањима и херојском жртвовању за свој народ, публикована 1999. године. Kосово и Метохија (српски Зид плача), опсежно дјело у којем исказује љубав према историји и менталитету свога народа са намјером формирања националне свијести очувањем традиције косовског завјета и светосавља, објављено 2011. године.

Од легенде до стварности (МЗ Вагани кроз вирјеме и сјећање), етнографска студија са темом успомена на људе и обичаје родног завичаја те његовог искушења пред изазовима модерног времена, објављена 2016. године. Саво Kутић (у свом и нашем времену), књига посвећена трагично преминулом пријатељу професору свјетске књижевности и енглеског језика, публикована 2019. године.

Четврти допринос вриједан помена је у преданом моралном васпитању млађих нараштаја. Са намјером да филозофију изведе из уско академских кругова и њоме оплемени наш друштвени простор, често је био присутан у медијима упозоравајући на моралну кризу савременог друштва, изазове глобалистичке демократије, нарушене односе унутар породице, потребу да се морал врати у политику и посрнуће патриотизма. У духу очувања моралних вриједности, саставио је два дјела за универзитетску наставу: Kултура, етика и вођење организације објављену 2006. године, и Филозофија морала (хрестоматиија тека о морално-етичким проблемима) публиковану 2014. године.

Постхумно је ове године објављено и промовисано друго издање књиге Kосово и Метохија српски зид плача, допуњено са новим информацијама и догађајима који су се десили од објављивања првог издања, а тренутно је у припреми за штампу рукопис на којем је предано радио задњу деценију од свога пензионисања, са намјером да изрази дивљење према дубини и комплексности руске књижевности и филозофије, раднога наслова Руска филозофија 18. и 19. вијека.

За оне који су га лично познавали, радо ће га се сјећати, као човјека чистог образа и благе нарави, који је живио крајње скромно и понашао се ненаметљиво. Памтиће га као срдачног и коректног колегу са којим је увијек било задовољство сарађивати. Многима ће остати у сјећању као предан наставник који је желио изаћи у сусрет и помоћи студенту, те као човјека који је истински волио писану ријеч и увијек поред себе имао књигу.