Дан када је Партизан постао шампион Европе

16. април 1992. остаје најдража успомена свих оних којима су црно-беле боје у срцу. Април је посебан мјесец у историји Кошаркашког клуба Партизан. Посебан је и Истанбул и некада легендарна дворана „Абди Ипекчи“. Легендарним их је, из угла навијача клуба из Хумске, учинио Александар Ђорђевић.

Чувени 16. април 1992. године… дан који сваком младом човјеку, а нарочито спортисти може послужити као инспирација и доказ да су чуда могућа, уколико у њих вјерујете. Свега четири секунде, дјелило је тада моћни Хувентуд од титуле првака Европе. Пар тренутака прије кључног момента, Славиша Копривица је додао лопту Александру Саши Ђорђевићу који је стигао на противничку половину терена, наскочио и упутио шут вриједан три поена, шут вриједан титуле првака Европе, шут вриједан уласка црно-белих у историју! Био је то погодак који је донио највећи успјех у историји клупске кошарке.

Тим тренера дебитанта Жељка Обрадовића је те сезоне само један меч одиграо у Београду, против Кнора (садашњи Вииртус) у првом дуелу четвртфинала. Све остале утакмице због ратних дешавања на простору бивше Југаславије, Партизан је домаћин био у Фуенлабради, предграђу Мадрида, јер није имао право да игра на домаћем терену у Београду али је играо пред својом публиком. Људи у Фуенлабради заволели су црно-беле и за њих навијали и против шпанских клубова, а у групи са тимом из Хумске били су Естудијантес и Хувентуд.

Окосница тима били су већ поменути Ђорђевић и најкориснији играч финалног турнира у Истанбулу Предраг Даниловић, који је због пет личних грешака крај утакмице дочекао на клупи.

Српски тим је играо у групи Б са Хувентудом, Естудијантесом, Филипсом из Милана, Бајером из Немачке, Арисом, холандским Комодором и белгијским Маес Пилсом. Црно-бели су освојили четврто место у групи са десет победа и четири пораза, а у четвртфиналу су играли са Кнором из Болоње, који је био први у групи А. Четвртфинале се играло на две победе, а Кнор је имао предност домаћег терена.

ФИБА је дозволила Партизану да буде домаћин у београдском „Пиониру“, а црно-бели су у првом мечу славили 78:65. Кнор је у другој утакмици на свом терену победио 61:60, а у мајсторици, која је такође играна у Болоњи, тријумфовао је Партизан резултатом 69:65.

Тим је био млад. Са свега 21,7 година у просјеку, црно-бели су током сезоне 1991/92 одиграли само један меч на домаћем терену. Са клупе их је предводио млади тренер Жељко Обрадовић који је радио под будним оком професора Александра Николића и потпредсједника Драгана Кићановића. Будући легендарни асови европске и свијетске кошарке, те године нису били свјесни онога што данас читав кошаркашки свијет зна. Те 1992. године, креирали су једну од најљепших кошаркашких прича свих времена.

Данас, 34. година касније, Партизан, Београд, Србија и Европа памте подвиг црно-белих. И данас се препричавају догађаји из којих будуће генерације имају шта да науче. КК Партизан, са поносом обиљежава дан свог највећег успјеха уз велику и вјечну захвалност својим домаћинима из Фуенлабраде, мјеста у којем су се црно-бели осећали као код куће.

Партизан – Хувентуд 71:70 (40:34)

Партизан
: Ђорђевић 23, Даниловић 25, Лончар 2, Стевановић 6, Шарић, Ребрача, Шилобад 4, Копривица 4, Драгутиновић 2, Накић 5.
Хувентуд
: Руф, Р. Ђофреса 8, Т. Ђофреса 18, Виљакампа 13, Пардо, Томпсон 5, Присли 20, Моралес 6, Мартинес, Љоренс.