Село са тек три становника: Мићо Товиловић не одустаје од своје ђедовине

На пет километара од Масловара код Котор Вароша, путем који је добрим дијелом још макадамски, смјестили су се Борци.

Некада је ово било велико село, толико велико да је школа радила у двије смјене, а кроз њене ходнике пролазило око 300 ученика. Данас су остала свега три становника.

Како је од голе ледине настало велико имање?

Један од њих је Миодраг Мићо Товиловић, који се прије 15 година, када је имао 37 година, вратио у село у којем је некада живјела његова породица и одлучио да управо овдје направи свој живот.

„Мене је то повукло, стока, природа, уживам у томе. Ја сам увијек радио око тога. Кад сам дошао овдје, није било ништа. Гола ледина. Прво сам довео воду, па сам почео све остало. Кућу, штале, све сам правио. Моторном пилом сам овдје резао и грађу, и греде, и даске. Све сам својим рукама радио“, прича Мићо у изјави за „Независне новине“.

Све оно што данас има настајало је годинама, дио по дио, од продаје стоке и новца који је зарађивао радећи разне послове.

„Нисам ја имао ништа кад сам дошао. Све помало. Продаш стоку, купиш машину. Онда купиш косилицу, па фрезу, па ово. Све се помало купује. Нисам могао одједном ништа“, каже Мићо.

Данас има око 20 оваца, краве, бикове, свиње, обрађује земљу, коси ливаде и спрема сијено. Има трактор, косилицу, фрезу и другу опрему, али посла, каже, увијек има више него што човјек може стићи. На његовом имању стока је око њега гдје год да се окрене. Овце су у штали, краве и бикови чекају храњење, а иза куће су баште и ливаде које треба одржавати…

„Стока мора сваки дан јести. Мораш устати, нахранити, напојити, обићи. Нема данас нећу, сутра ћу. Ако ти не урадиш, нема ко други. Зато ја ово и волим. Мене то држи“, прича Мићо.

С којим се изазовима данас суочава живот на селу?

А управо храна за стоку сада му је један од највећих проблема. Због суше је ове године успио спремити око 1.800 бала сијена, а за зиму му треба најмање 2.800.

„То нам је највећи проблем. Храна за стоку. Треба спремити, треба купити ако нема. Ове године суша, немаш шта, не знаш шта ће бити. Треба ти за зиму, а стока мора јести сваки дан“, каже он.

Свака покошена ливада зато му значи много. Оно што други можда виде као обичну траву, Мићо види као храну за мјесеце који долазе.

Од крава добија млијеко, од којег прави сир, а када их је имао више, производио је и по осам килограма сира дневно.

„Кад сам имао четири краве, знао сам по осам кила сира дневно направити. Све унапријед људи узму. Дођу на врата. Не могу ни направити колико могу продати“, прича он.

У башти је ове године посадио око 300 струка паприке, а узгаја и парадајз, кромпир, кукуруз и друго поврће. Нешто прода, нешто подијели, а дио остане за кућу.

Није, међутим, сваки дан добар. У кратком периоду изгубио је двије краве које су биле пред тељење.

„Шта ћеш. Нек је жива глава. Стока је таква, данас имаш, сутра немаш. Долазе ветеринари, дају витамине, урадиш шта можеш, али некад не можеш ништа“, каже Мићо.

Ипак, одустајање му, каже, није ни на крај памети.

Зашто је пут до Борака важнији од комфора?

За све ове године научио је да се у Борцима ништа не добија лако. Ни пут, ни вода, ни машине, ни храна за стоку.

Када је дошао, прво је морао ријешити воду, а касније је купио и други извор. Пут је годинама био посебан проблем, али, како каже, струја је бар добра. У једном тренутку више није могао чекати да неко други ријеши оно што њему треба сваког дана.

„Дао сам преко 2.000 марака да насипам пут. Све су обећавали. Није се могло ићи, па сам морао сам. Ручно смо разгрталии, лопатом“, прича Мићо.

Сада чека асфалт. Кажу да би радови требало да почну, а њему би то значило много више од комфора. Лакше би до њега долазила храна за стоку, лакше би одвозио оно што произведе, а и људи који долазе не би више размишљали хоће ли њихов аутомобил проћи путем.

Како заједништво помаже да село опстане?

Иако већину посла ради сам, Мићо ипак није човјек који је остао потпуно сам, ту му помаже и супруга, која је тренутно на сезонском послу у Шибенику. Када му затреба, пријатељи притекну у помоћ. Недавно, када је требало косити траву, на његово имање стигли су пријатељи из неколико сусједних општина.

„Ма дођу људи, помогну. Пријатељи. Нико ништа не наплати. Дођу, одраде и иду. Ја њима спремим шта треба, ручак, пиће, шта год. Кад је требало косити, дошли су момци из више крајева. Један из Липља, један из Очауша, долазили су из околних мјеста. Ма људи дођу“, прича Мићо.

Таквих примјера, каже, има много. Код њега не долазе само они којима нешто треба.

„Ја свакоме помогнем колико могу. Ако некоме нешто пукне, имам апарат па заварим. Ако треба нешто поправити, урадим. Ако неко дође, има овдје да сједне, да попије, поједе. Тако је то код мене. Сви мени долазе“, каже он.

Код Миће зато свраћају доктори, полицајци, пријатељи, људи који граде викендице, али и они који само желе да сједну и предахну. Кафа, сир, суво месо, ракија и нешто из баште увијек се нађе.

„Било каква помоћ човјеку би добро дошла“, каже када га питамо шта би му данас највише значило.

Не тражи много. Каже да би му трактор са прикључцима највише олакшао посао.

„Трактор са прикључцима. То би ми најбоље дошло. Нема шта. Ја овдје имам земље, има посла. Све ово треба покосити, обрадити, спремити. Бољи трактор са прикључцима би ми стварно добро дошао“, каже Мићо.

Јер оно што данас има углавном је стекао сам. Једно по једно. Стоку је продавао да купи машине, па је тим машинама обрађивао земљу да би имао хране за стоку.

Да ли Борци имају будућност?

Мићо се добро сјећа и времена када су Борци били пуни људи, али још боље се сјећа његова мајка Јованка.

„Било је овдје 300 ученика у школи. Двије смјене су биле. Било је пуно село, са неколико заселака, Јовичићи, Кршићи, Бабићи, Бунићи, Васиљевићи, Микановићи, било је свега. Сада нема никога“, прича његова мајка Јованка.

Од некадашњег села остали су стара школа, трагови кућа и ливаде које данас поново чисте они који су одлучили да овдје остану или долазе љети.

Ипак, Борци посљедњих година поново добијају неке нове становнике, макар на неколико мјесеци. Граде се викендице, купују плацеви, обнављају старе куће.

Мићо каже да их сада има око 50 викендица.

„Љети село оживи, а када дође зима, већина одлази“, прича он.

Уз њега је мајка Јованка, која има 70 година и која живи у Масловарама, како каже, и даље ради готово све што може и долази скоро сваки дан. Храни стоку, ради у башти, прави сир, бере поврће и помаже сину.

„Све живо радим“, каже кроз осмијех. Сјећа се зиме од прије двије године када је у Борцима нападало око метар и по снијега.

„Није се видјела ни чесма, ни пушница, ни сто. Ништа. Ја остала овдје, а снијег нападао, дјеца отишла на славу. Нисам имала ни хљеба. Само кромпир и кукурузно брашно“, прича Јованка.

Поред стоке, Мићо има и више од 600 стабала шљиве од којих прави ракију, а оно што произведе углавном пронађе пут до купаца. Када га питамо гдје себе види за 30 година, насмије се.

„Ту гдје ме и сада видите“, каже он. И можда је управо у тој реченици цијела прича о Борцима.

Јер док су други отишли, Мићо је остао. Од „голе ледине“ направио је кућу, штале и имање. Својим рукама је правио, својим новцем куповао и својим радом одржавао све што данас има. А посла је, каже, увијек више него руку. Стока тражи храну, ливаде кошење, сијено спремање, земља обраду, а свака нова сезона доноси нове трошкове.

Зато би му, каже, свака помоћ добро дошла, која би му знатно олакшала свакодневни рад.

Ипак, не тражи много. Навикао је да се сам бори, а када њему затреба, зна да ће се наћи и људи који ће доћи да помогну.

Тако се у селу које је некада имало стотине становника данас живот одржава захваљујући неколицини људи који нису жељели да оду. Мићо је један од њих.

Извор : Дијана Петрушић (Независне новине)