Данас Курбан-бајрам

Муслимани у БиХ данас дочекују Курбан-бајрам.

Бајрам-намаз  клањан je у 6.47 сати, а централна бајрамска свечаност за БиХ је у Гази-Хусрев беговој џамији у Сарајеву.

Овај највећи муслимански благдан траје четири дана. Назива се још и Хажијски бајрам јер се у Меки у то вријеме обавља хаџ, пета исламска дужност.

Након клањања бајрам намаза слиједи обилазак мезарја, а једна од најбитнијих одлика овог благдана су припреме за приношење жртве, курбана, као важног вјерског чина који у себи носи бројне поуке.

Курбан представља оданост Бога и спремност на труд и жртве у раду за очување узвишених принципа ислама. Осим подјеле курбана и обиласка родбине, пријатеља и комшија, за Бајрам се и дјеца традиционално даривају бајрамлуком.

Курбан-бајрам или Хаџи-бајрам је муслимански празник који наступа 10. Зу-И-хиџџета исламске лунарне године и траје четири дана. То је празник који је у уској вези са обављањем хаџа и клања курбана. Сва четири дана, колико траје Курбан-бајрам, забрањено је муслиманима постити.

Посебни обичаји који су везани искључиво за Курбан-бајрам, осим неких који су већ споменути, јесу сљедећи:

– муслимани на путу од куће до џамије на бајрам-намаз уче, у себи и тихо, текбире;
По повратку из џамије с бајрам-намаза кољу се курбани и послије тога се курбанско месо дијели родбини, комшијама и пријатељима, сиромашним и другима. Курбане дијеле највише дјеца и обичај је да они којима се удијели курбан дарују дјецу и дају им бајрамлук у новцу. Ваља посебно нагласити да се под појмом “комшија”, којима се, поред осталих, дијели и даје курбан, подразумијевају и комшије других вјероисповјести, јер је тако и Алејхисселам радио и поступао када се радило о подјели курбанског меса комшијама;
од курбанског меса спрема се ручак којем присуствују чланови уже породице.
Када је ријеч о курбану, треба рећи да код Бошњака постоји, рекло би се, нека посебна врста култа курбана. Ево у и чему у се то огледа: познато је да је клање курбана, по исламским прописима, за оне који испуњавају имовинске и друге увјете, другостепена исламска дужност. Међутим има случајева, нарочито на селу, да поједини вјерници више држе до клања курбана него до неке првостепене исламске дужности, намаза или поста, напримјер.
Наиме, у народу постоје разна вјеровања и увјерења да клање курбана отклања болести, несреће и друге недаће у животу онога који га коље те животу његове породице и сл.
У многим нашим крајевима обичај је да поједини људи курбане за своје мртве кољу уочи Курбан-бајрама, иако је вријеме и њиховог клања од клањања бајрам-намаза па до заласка сунца трећи дан Курбан-бајрама. Гледано са становишта исламских прописа о курбану, такав “курбан” није ваљан па макар се клао из имовине коју је умрли оставио и опоручио и представља обичну садаку. Осим тога, обичај је да се од таквих курбана, који се кољу за душе мртвих, како оних који се кољу уочи Бајрама тако и оних који се на Бајрам кољу, све месо дијели искључиво сиромасима, како би они што боље осјетили и провели Бајрам.

Заједнички бајрамски обичаји
Обичаји који су заједнички за оба бајрама могли би се укратко овако описати:
За бајраме се припремају да их што љепше дочекају и проведу подједнако стари и млади, богати и сиромашни, сваки на свој начин и према својим могућностима и обичајима.
Уочи Бајрама, иза икиндија-намаза, а понегдје и на бајраме ујутро, по изласку из џамије након клањања бајрам- намаза, одрасли мушкарци и дјеца посјећују и зијарет чине мезаре својих ближњих и уче Кур’ан, а најчешће суру Јасин и севаб поклањају за њихове душе. У Сарајеву је обичај да се на Рамазански бајрам, одмах иза бајрам-намаза, иде на зијарет мезара својих умрлих, осим појединаца који то чине уочи Бајрама. Данас је у нас обичај да и жене приликом Бајрама све више зијарет чине мезаре својих ближњих, што раније није био обичај.
Некада су послије икиндија-намаза уочи Бајрама пуцали топови или прангије. Као један видан знак њиховог наступања, уочи Бајрама се, у акшамско доба, пале кандиљи на мунарама и пред јацијски езан уче салавати на њима. На селима је доскоро био обичај да ујутро, на бајраме, ходају бубњари и свирачи од куће до куће, бубају и свирају на својим бубњевима и свиралама, а домаћини их часте и даривају. То се обичавало радити нарочито први дан Рамазанског бајрама.
У ноћи уочи Бајрама обичај је да се дјеца ванредно окупају, а одрасли ујутро, прије одласка у џамију на бајрам- намаз, а сви укућани у те дане облаче најљепшу одјећу и обућу коју имају. Често се дјеци купује одјећа и обућа пред бајраме па се и на тај начин бајрами обиљежавају и уљепшавају. Одрасли мушкарци и мушка дјеца с њима одлазили су, обучени у бајрамска одијела и намирисани, у нзјближу џамију на сабах и бајрам-намаз. По повратку из џамије настају честитања. Пуцало се из ловачких пушака с кућних прозора, и то мецима пуњеним само барутом, који би се за то посебно припремали. И дјеци се давало да “повуку” обарач на пушци док би је отац, или неко старији, држао својим рукама. Дјеца честитају бајраме родитељима љубљењем у десну руку, а родитељи узвраћају дјеци љубљењем у чело и давањем бајрамлука, обавезно у новцу, уз хајр-дову.
Некада су се у већим мјестима и градовима бајрам- намази и џума-намази клањали искључиво на једном мјесту, тзв. мусалли, на којој су се окупљали сви клањачи тога града. Локалитети на којима су се налазиле мусалле и данас се тако називају. Једна мусалла која се до наших дана највише сачувала и задржала од својих обиљежја јест свакако она у Травнику.