Дарко Момић: Мала сала од велике слађа
Упркос свакодневном испирању мозга и тврдњама квазианалитичара на привременом раду у деканату, Републику Српску није захватио никакав македонски сценарио, 5. октобар ни обојена револуција. Али јесте обојена Народна скупштина и то у ружичасто.
Како другачије него ружичастом се може звати скупштина која експресно усвоји низ приједлога и нацрта закона, стратегија, извјештаја и Кодекс понашања народних посланика. А управо то се десило послије немилих сцена у сједишту републичког парламента, полицијских барикада за опозиционе посланике (са изузетком оних из коалиције Домовина) и измјештања владајућих трибуна у малу салу, односно на спрат. Мала сала од велике слађа, рекли би шерети!
Владајућа коалиција показала је да посланици опозиције само ометају засједања и спречавају експедитиван рад највишег законодавног тијела у РС (пих!). Дакле, закони и други акти могу се и требају усвајати без непотребних дискусија, сувишних реплика, којекаквих опозиционих приједлога и без кршења пословника. Опет пих!
Укратко, опозиција није потребна зато што само смета! Коме је потребна расправа о рецимо извјештају главног ревизора који је поднио оставку? Зашто министри морају да одговарају на посланичка питања о висини своје плате и сличним небитностима? Зар је неопходно усвојене акте објављивати у Службеном гласнику, па таман и да је ријеч о самом референдуму?
Чему ће служити Кодекс понашања народних посланика који прописује дужину сукње и висину потпетица кад не санкционише најгрубља кршења правних аката, међу којима и сам Устав? И на крају крајева, зар је битно да ли скупштина засједа у малој или великој сали кад се одлуке свакако доносе у Палати Републике?!
Елем, ко у овоме не препознаје цинизам изгубио је вријеме читајући, а ко и даље мисли да је понашање скупштинске већине нормално и ко не види да је чисти безобразлук изгласати да је прекршен пословник када посланик владајуће коалиције у прописаном року не добије одговор на своје посланичко питање, али да није прекршен ако министри ни послије шест мјесеци не одговоре трибуну из опозиције, тај би морао да посјети доктора. Не Стевандића, него неког његовог колегу на психијатрији!
Таквима ништа не значи што млади људи све чешће слушају помало заборављене стихове Рибље чорбе који гласе: „Живи били, живи били, имбецили и дебили, благо теби, благо мени, уништиће нас кретени. Ту нема бога, нема правде и зато одлазим одавде…“
Дарко Момић