ДР МИЛОРАД КУЗМИЋ – ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ ЗАСЛУЖИО СВАКО ПРИЗНАЊЕ

Шта рећи о човјеку чији живот, од првог корака до посљедњег радног дана, оставља траг не само на болничким ходницима, него и у срцима људи? Шта рећи о доктору који никада није престао бити – човјек? О таквима се пише са поштовањем, али и са дозом емоције, јер иза сваког признања стоји небројено сати несебичног рада, одрицања и љубави према свом народу. Такав је др Милорад Кузмић – син Грабовице, стуб Котор Вароша, доктор народа.

Хуманост, професионализам, знање, морал, преданост и доступност – све те ријечи, у суперлативу, стану у једну титулу: ДОКТОР. А када се тој титули дода епитет “народни”, тада знамо да не говоримо само о здравственом раднику, већ о симболу повјерења и уточишту у тешким тренуцима.

Др Кузмић није био само „доктор у бијелом мантилу“ – био је и ратни доктор, војни, теренски, лидер и узор. Сва та звања, од којих нека изазивају кнедлу у грлу, крунисана су Златном повељом општине Котор Варош – симболом захвалности заједнице коју је његовао, штитио и којој је беспоговорно припадао.

Разговор са доктором поводом додјеле овог престижног признања био је више од обичног интервјуа – био је путовање кроз једно богато, вриједно и надасве хумано животно дјело.

„Почео сам 1979. године у теренској амбуланти у Шипрагама. То су биле три тешке, али поносне године. Радили смо свакодневно, са двије медицинске сестре, лаборантом и фармацеутом, покривајући огроман терен све до Травника, Кнежева и Теслића. Услови су били изузетно тешки – без путева, ишли смо коњима, често и пјешке“, присјећа се др Кузмић.

Касније прелази на рад у педијатрији, а потом и у породичну медицину, гдје је бринуо о преко 2000 пацијената, укључујући и 1300 дјеце. Био је ратни доктор на коридору према Брчком 1992. године, збрињавајући рањене и обољеле у најтежим околностима.

Као директор Дома здравља „Свети Пантелејмон“, оставио је неизбрисив траг – од унапређења секторских амбуланти, набавке возила и опреме, до успјешног финансијског пословања чак и у ратним условима. „Увијек смо пословали позитивно, а пацијенти су имали адекватну његу и заштиту. Дом здравља сам предао у стабилном и здравом стању, у сваком смислу“, истиче др Кузмић.

На питање има ли „рецепт“ за успјех, доктор каже:

„Професионализам, стално усавршавање, добра воља и несебичност. Био сам увијек доступан, без обзира на доба дана или ноћи. Пацијент ме може назвати у поноћ – и ако не могу физички помоћи, барем ћу дати савјет, а то њима често значи више него што се мисли.“

Процјењује да је током каријере прегледао преко 300.000 пацијената. „Нема пацијента у овој општини којег нисам бар једном прегледао. Познавао сам њихове животе, потребе, проблеме, и зато је комуникација била лака – јер су знали да их слушам и разумијем.“

И за крај, скроман као што су само истински велики људи, доктор каже да му је Златна повеља част и признање, али да је оно највеће признање – љубав и поштовање његових пацијената.

А ми додајемо:

Хвала Вам, докторе Кузмићу. Кад се једног дана буду писале странице историје Котор Вароша, име др Милорада Кузмића биће записано не тинтом, већ поштовањем. Јер оно што је радио није била само медицина – била је то љубав претворена у дјело.

ИЗВОР:https://glasrsbih.blogspot.com/2025/04/poslednji-majstor-starog-kova-boro.html