Када јемац (жирант) одговара за туђи дуг

Уговор о јемству је уговор између повјериоца и јемца (не између дужника и јемца) на основу кога се јемац обавезује повјериоцу да ће испунити дуг главног дужника уколико овај то не учини. На овај начин повјерилац поред главног дужника добија још једно лице које се обавезује да врати исти дуг, чиме повјерилац повећава шансе да наплати своје потраживање. Због тога је јемство у пракси веома заступљено средство обезбјеђења облигације и то лично средство обезбеђења (гаранција је личност јемца).

Јемство дијели правну судбину главне обавезе

Јемство је акцесорна обавеза која у свему зависи од главне обавезе, односно која дијели правну судбину главне обавезе. То прије свега значи да ако из било ког разлога обавеза главног дужника није пуноважна, ни јемство неће бити пуноважно. На примјер, главни дужник је купац непокретности коју треба да отплати на рате. Али уговор о купопродаји непокретности није закључен у форми нотарски обрађене исправе, те ја као такав ништав. Стога обавеза главног дужника није пуноважна, али није пуноважна ни обавеза јемца иако се његова обавеза према повјериоцу не заснива на уговору о купопродаји (који је ништав), него на уговору о јемству. Такође, ако је обавеза главног дужника условљена одложним условом, па се он не оствари, неће настати ни обавеза главног дужника ни обавеза јемца. Акцесорност се манифестује и при престанку јемства, јер престанак обавезе главног дужника повлачи за собом и престанак обавезе јемца (нпр. испуњењем дуга, опростом дуга главном дужнику и сл.), с тим да обавеза јемца може престати и прије него што престане обавеза главног дужника.

Обим јемчеве обавезе

Основно је правило да обавеза јемца не може бити већа од обавезе главног дужника. Чак и ако би нешто друго било уговорено, закон прописује да се у том случају обавеза јемца своди на обавезу главног дужника без обзира на уговор. Али јемчева обавеза може бити већа од онога што је јемчио у моменту потписивања уговора о јемству. Наиме, поред испуњења цијеле главне обавезе и евентуално уговорених камата, он је дужан и да надокнади нужне (оправдане) трошкове које је повјерилац имао с циљем наплате дуга од главног дужника (на примјер, слање опомена главном дужнику, трошкови судског поступка ако је евентуално покренут и сл.). Поред тога, јемац одговара и за свако повећање обавезе настало доцњом дужника или дужниковом кривицом (нпр. ако је у питању новчана обавеза, то ће бити затезне камате).

Ипак, постоје два изузетка када ће обавеза јемца бити већа од обавезе главног дужника:

У стечајном поступку, повјериоци пријављују своја потраживања и она се исплаћују по исплатним редовима, при чему се у сваком исплатном реду повјериоци исплаћују у сразмјерно умањеном износу. Стога ако главни дужник падне у стечај, његова обавеза према повјериоцу ће бити умањена. Ипак, то смањење обавезе главног дужника не повлачи за собом и смањење обавезе за јемца, који ће и даље бити дужан да испуни цио износ обавезе. Ово је логично рјешење, с обзиром на то да је повјериоцу јемац потребан управо онда када није у могућности да се наплати од главног дужника без обзира на то шта је узроковало немогућност плаћања.

У случају смрти главног дужника његова заоставштина (коју чине и права и обавезе) прелази на његове насљеднике. Међутим, насљеђивање дугова оставиоца није неограничено. Основно правило насљедног права јесте да насљедници одговарају за дугове оставиоца само до висине свог насљедног дијела. Стога, ако је дуг повјериоца према оставиоцу био већи од вриједности наслијеђене имовине, обавеза насљедника се умањује, док јемац и даље одговара за цио, неумањени износ обавезе за коју је јемчио.

Више јемаца за исти дуг (сајемство)

Kада више лица јемчи повјериоцу за исти дуг, они одговарају солидарно и то без обзира на то да ли су јемчили заједно или се сваки од њих обавезао одвојено, осим ако је уговором експлицитно уговорено другачије. Дакле, повјерилац коме главни дужник није измирио дуг овлаштен је да се обрати било коме од сајемаца и да захтијева од њега исплату цјелокупног дуга.

Kада се може захтијевати испуњење обавезе од јемца?

Уговором о јемству, јемац се обавезује да ће испунити пуноважну и доспјелу обавезу главног дужника ако овај то не учини. Дакле, из ове опште дефиниције јемства произилази да обавеза мора бити доспјела и да је дужник није испунио. Међутим, за одговор на питање кад се може захтијевати испуњење обавезе од јемца потребно је претходно знати да постоје двије врсте јемства: супсидијарно и солидарно јемство.

Kод супсидијарног јемства, од јемца се може захтијевати испуњење обавезе тек након што је главни дужник не испуни у року одређеном у писменом позиву. Дакле, потребно је да повјерилац упути писани позив за испуњење обавезе у одређеном року. Ова обавеза повјериоца постоји чак и када је основном уговору већ био предвиђен рок за испуњење обавезе. Често се погрешно мисли да повјерилац треба да покуша да се наплати од главног дужника путем суда, а да се од јемца може наплатити тек пошто покушај принудне наплате од главног дужника не успије. Давно, у Српском грађанском законику било је предвиђено управо овакво рјешење, али од доношења Закона о облигационим односима 1978. године се то више не захтјева.

Други облик јемства јесте солидарно јемство (тзв. јемац платац). У том случају јемац одговара повјериоцу за цијелу обавезу као и главни дужник и повјерилац може захтијевати њено испуњење било од главног дужника, било од јемца, било од обојице у исто вријеме. Дакле, нема чак ни обавезу да се претходно обрати дужнику за испуњење обавезе већ може одмах да тражи испуњење од јемца.

Према ЗОО, код грађанских уговора супсидијарно јемство се претпоставља ако није изричито уговорено солидарно јемство. Док се код уговора у привреди претпоставља да је јемство солидарно ако није другачије уговорено. Овђе је битно напоменути да јемац одговора као јемац платац ако је јемчио за обавезу из уговора о привреди, при томе није од значаја какав је статус самог јемца, односно да ли је он правно лице које обавља привредну ђелатност, предузетник или физичко лице које се не бави привредном ђелатношћу.

Чак и када је јемство супсидијарно, постоје два посебна случаја у којима повјерилац не мора претходно позивати дужника на испуњење обавезе, већ може тражити испуњење директно од јемца:

ако је очигледно да се из средстава главног дужника не може остварити испуњење обавезе (на примјер, повјерилац зна да су други повјериоци дужника покренули принудно извршење правоснажне судске пресуде, али се нису намирили јер дужник није имао имовину која би била предмет извршења) или

ако је главни дужник пао под стечај (када је неспорно да је инсолвентан и да не може извршавати своје обавезе).

Застарјелост обавезе јемца

Већ смо виђели да престанак обавезе главног дужника повлачи за собом и престанак обавезе јемца. Исто тако (у правилу) застарјелошћу обавезе главног дужника застаријева и обавеза јемца. Ипак, када је јемство супсидијарно а рок за застарјелост обавезе главног дужника дужи од двије године (што ће бити случај код уговора о купопродаји, закупу, зајму, кредиту итд.) обавеза јемца застаријева по истеку двије године од дана доспјелости обавезе главног дужника. Дакле, у овом случају, обавеза јемца је застарјела иако обавеза главног дужника још увијек није застарјела, и то двије године по доспјелости обавезе главног дужника. На овај начин се санкционише немарни повјерилац који одуговлачи са наплатом потраживања, док повјерилац који предузме одређене радње у циљу наплате потраживања било према главном дужнику било према јемцу може изазавати прекид застаре (када рок за застарјелост почиње тећи испочетка), и тиме продужити и рок за застарјелост обавезе јемца. Међутим, да би прекид застаре који наступи према главном дужнику имао дејство према јемцу потребно је да је до прекида дошло усљед неког поступка повјериоца против главног дужника пред судом. Ако би до прекида застаре дошло неком радњом дужника, на примјер изјавом о признању дуга, такав прекид не би имао дејство према јемцу, те би у односу на њега застаријевање наставило да тече.

Наведено правило о застари обавезе јемца у року од двије године не важи када је уговорено солидарно јемство, односно код уговора у привреди и када није изричито уговорен облик јемства (јер се солидарно јемство код ових уговора претпоставља). Дакле, када се јемац обавезао као јемац платац његова обавеза редовно застаријева кад и обавеза дужника.

У наредним текстовима ћете моћи прочитати више о ситуацијама када обавеза јемца престаје и прије него што престане обавеза главног дужника, те о праву јемца да се наплати од главног дужника и евентуално осталих сајемаца након што је измирио дуг према повјериоцу.

Извори:

Закон о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 74/04), чл. 977-1019.

Слободан Перовић, Драгољуб Стојановић и др., Kоментар Закона о облигационим односима, Kњига Друга, Правни факултет Kрагујевац и Kултрурни Центар Горњи Милановац, 1980, стр. 974-1003.