Како стати на пут прелетачима

Међу бројним разлозима због којих већина грађана Српске и БиХ има дилеме да ли да уопште излази на изборе, а не само за кога да гласа на њима, посљедњих година се издваја једна аномалија – скупштине на свим нивоима на почетку мандата засједају у једном страначком саставу, а на крају сазива имају потпуно другачију структуру!

У овој земљи чуда то је могуће јер „мандат припада изабраном носиоцу мандата, а не политичкој странци, коалицији или листи независних кандидата која га је предложила“, како дословно пише у члану 5. Изборног закона РС, а и у свим осталим правним актима у БиХ о тој материји.

Када је већ тако, нико не треба да подиже обрве ако у Народној скупштини РС, као дио парламентарне већине, осване Слободни демократски српски клуб са четири посланика, иако није учествовао на изборима, већ су тројица његових чланова стигли у парламент на листи СДС-а, а један као ДНС-овац.

Нема разлога ни за колутање очима уколико Напредна Српска добије два мјеста у НСРС на заједничкој листи са владајућим Демократским народним савезом, па их пренесе у опозицију,

Међу политичарима који мијењају страначке дресове има и оних који то чине из регуларних мотива, али не више од 10 одсто. Све остало је класична трговина.

У клуб ПДП-а, односно међу „слободне стријелце“ са оваквим предзнаком. Исто тако, зашто би подсмијеху био изложен назив нове групације – Независни блок, јер ништа не доводи у питање ту одредницу којом себе „часте“ три посланика у Парламенту БиХ, изабрани са спискова СДА.

Има ли рјешења за ову бизарност? И да ли је она уопште спорна, да ли је ријеч о проблему за који треба треба тражити рјешење у измјенама изборног законодавства? Ивана Марић, политички аналитичар, сматра да је узалудно очекивати да политичари сами пресијеку грану на којој сједе.

– Код нас није проблем изборни закон, већ неефикасност правосуђа. Тужилаштва и судови ништа не предузимају поводом мноштва случајева на свим нивоима у којима је очигледно да страначки прелетачи мијењају дресове због новца и привилегија, а не због интереса грађана. Када би једног од таквих ухапсили, и остали би другачије размишљали и поступали прије него што се одлуче за такав потез – каже Ивана Марић.

Она додаје да феномен „прелетача“ треба посмарати као симптом, односно посљедицу корумпираног политичког система, а не као узрок. На питање да ли постоји могућност да међу посланицима и одборницима у разним скупштинама има и оних који се за нелојалност странкама опредјељују вођени племенитим мотивима, попут увјерења да је, уствари, њихова матична партија напустила изворне принципе, наша саговорница одговара процјеном да су такве ситуације у реалности тек повремени изузеци од доминантног правила.

За стручну јавност „прелетачевићи“ су ОК
Док институције у БиХ проблем куповине посланика и одборника очито сматрају непостојећим или ријешеним, па организују округле столове о „приоритетнијим“ аспектима, попут оног под називом „Дигитализација изборног процеса у БиХ“ у Бањалуци, 19. октобра ове године, чак и добар дио стручњака за ову област не види никакве разлоге за узбуну.
Предсједник Форума грађана Тузла и бивши члан ЦИК-а БиХ Вехид Шехић је не тако давно изнио став, када је ријеч о трговини мандатима, да „није проблем у изборном закону, већ у меналитету“.
– Наше друштво је у дубокој моралној кризи, па нема брзих и лаких рјешења – закључио је Шехић.

Политиколог Владе Симовић са Универзитета у Бањалуци био је за нијансу забринутији.
– Моје личне вриједности су што је могуће више демократије, али кад видим нестабилне владе и скупштине, некад ми се чини да би требало да размислимо и о моделу који би обезбиједио стабилнију власт – рекао је он.
– То није потпуно искључено, али се догађа у мање од 10 одсто случајева. Све остало је класична трговина – увјерена је Ивана Марић, која истиче да је раширена склоност актера овдашње вишестраначке сцене да учествују у таквим аранжманима посљедица чињенице да они углавном немају „резервну професију“, те да је „политика неријетко једино занимање којим су се бавили у животу“.

У овој распрострањеној пракси, која се може регистровати у скоро свакој општини РС и ФБиХ, Бањалука заузима „почасно“ мјесто. Јер, од 10 посланика, колико су имали након локалних избора крајем 2016, опозиционе странке су у градском парламенту за непуних годину дана пале на свега четири мандата. И то није крај, јер је градоначелник и шеф бањалучког одбора СНСД-а Игор Радојичић у протеклим данима оцијенио да „има још доста превирања у одборничким клубовима“, те да „тај процес није завршен“, иако је првобитне дресове до сада замијенила трећина одборника у Скупштини града?!

Боран Босанчић, потпредсједник Градског одбора ДНС-а, неколико мјесеци је био једини одборник ове странке у Скупштини града Бањалука, након што је ту партију напустио Будимир Балабан и формирао клуб „Слобода“, а прије него што се ДНС-у придружио ранији НДП-овац Драган Талић. Наш саговорник сматра да овакве ситуације нису једноставне и да се често не могу посматрати кроз призму крајности.

– Мој став је да треба задржати отворене листе, а да рјешење треба тражити у повећању унутарстраначког цензуса за добијање мандата. Тај цензус је сада 10 одсто, а било би добро да је знатно већи и да буде 25 или 30 процената. Друго могуће рјешење су уговори код нотара између странака и кандидата, у којима би било регулисано шта се дешава с мандатом у случају разлаза – каже Босанчић.

Александар Петковић, једини преостали одборник СДС-а у бањалучкој скупштини, сматра да је питање власништва над мандатима комплексно, јер странке имају несумњиво велику улогу у њиховој расподјели, али, како каже, и кандидати дају лични допринос у кампањама.

– У сваком случају, тешко ће се доћи до рјешења док се положај одборника и посланика у закону не регулише са већом прецизношћу него до сада, иначе ћемо и даље гледати помјерања у скупштинама која су више у интересу појединаца, него грађана. Наравно, не само у Бањалуци, већ и у другим парламентима, није идеално да странке представљају апсолутни послушници, али ни да њихови кандидати буду нелојални. Треба наћи средину у свему томе, односно механизме помоћу којих бисмо избјегли дегутантне ситуације које већ дуго гледамо – каже Петковић.

Уколико неко гаји илузије да је изводљиво укидање модела који омогућује трговину мандатима на свим нивоима у БиХ, вријеме је да сахрани такве утопијске идеје. Наиме, за тај посао је, наводно, надлежна Интерресорна радна група за измјене изборног законодавства, формирана од чланова оба дома Парламента БиХ. Међутим, о дометима њеног (не)рада довољно свједочи недавна изјава члана тог тијела, Лазара Продановића из СНСД-а, да се на нашој политичкој сцени „рјешења углавном проналазе у пет до 12 или дванаест и пет“.

Осим тајминга, он је говорио и о садржају могућих приједлога, прецизирајући да ће они бити сведени искључиво на начин избора домова народа у парламентима БиХ и Федерације.

Па, када је већ тако, онда је јасно да невољу са „прелетачевићима“ морају да рјешавају економисти, а не правници. Уколико већ нема интересовања да се преузимају параграфи из скандинавских држава, у којима је, рецимо, таква могућност сведена на нулу – за разлику од Медитерана, јер у Француској, Италији или Грчкој ипак има промјена партијских дресова у скупштинама – онда није на одмет истражити начин пословања јавних кућа у земљама у којима је проституција легална.

Према званичним подацима, на примјер, у Њемачкој 400 000 сексуалних радница држави годишње плаћа 14,5 милијарди пореза. Гдје би нама био крај да посланици и одборници на свим нивоима у РС и БиХ за сваки реализовани међупартијски трансфер „искеширају“ велику таксу?

Након енормног прилива новца од таквих трансакција, ниједном политичару не би пало на памет да крпи буџет повећањем акциза на гориво или продајом рудника странцима са мутним намјерама. Тада би, с разлогом, превагнуо резон – има се, може се!