МОЈИ САПАТНИЦИ: ДР ВЕСНА КРШИЋ – ПЛЕМЕНИТИ БИСЕР БОРАКА

„Човјек је смртан, али његово име може постати бесмртно“ (јапанска пословица)

…Тај 13. септембар 1991. године требао је за младу докторицу Весну Кршић бити један од оних на које се већ навикла. Опкољена касарна, непријатељски погледи са свих страна, огромна опасност и стална брига за здравље младих војника. Те суботе дошла је на дежурство у загребачку касарну „Маршал Тито“ која је била једна од највећих у бившој Југославији, не слутећи да 87 дана неће из ње изаћи. Иако су ратна дешавања у Хрватској увелико била почела њене мисли биле су фокусиране само на једно, да помогне младим војницима уколико им њена љекарска помоћ буде потребна. Већ се навикла да је у опкољеној касарни, навикла се на силне позиве преко разгласа да се предају, да изађу, навикла се на то да је касарни искључена вода, гријање, снабдијевање, електрична енергија. Мислила је да је све то нешто пролазно, нешто се грешком догађа и да ће се врло брзо све вратити у стање нормалности. Због своје благе нарави, несебичности и пожртвовања те због односа према послу којим се бавила, Весна је била истински љубимац комплетног гарнизона. Све до тог дана Весна је имала готово све: завршен Медицински факултет на тада најпрестижнијем Универзитету Југославије, посао који воли, младалачку енергију и породичну љубав и разумијевање које се ријетко среће  те државу у којој се школовала и коју је вољела. Али живот ко живот. Са њим никада ниси начисто. Ред љепоте, ред горчине, ред сурове стварности која ти често зна донијети „пакао“ из кога могу изаћи само они најјачи и најспремнији. Од тог тринаестог септембра касарна у којој је радила као љекар била је у потпуности блокирана, више нико није могао да уђе у касарну. Изаћи се додуше могло, али без повратка и уз ризик да те тадашње хрватске власти оптуже за служење непријатељској ЈНА, како су је они сматрали.

Весна није имала дилеме. Није жељела да напусти касарну и тако доведе у опасност животе више од хиљаду младих војника јер је од тога дана остала једини љекар у касарни. Сматрала се одговорном за њихове животе и мада једина жена у опкољеној касарни никада није преиспитивала своју одлуку. Тако је била васпитана. Кроз њено било куцала је огромна доза патриотизма коју јој је даривао њен отац Радивоје, старјешина у тадашњој ЈНА. Била је поносна на њега и свој одлазак из касарне сматрала би и издајом његових животних идеала. Знала је да би и он исто тако поступио. Увијек је била поносна на њега. Није се бојала опасности која је свакодневно била све већа и већа, није клонула духом јер је знала да би то на младе војнике, готово голобраде дјечаке, дјеловало погубно. Осјећала је то на сваком кораку, а посебно су били дирљиви појединачни одласци младих војника из касарне. Готово сви су одлазили са сузама у очима и сви се са огромном дозом поштовања поздрављали са младом докторицом. И они су сматрали да је све што се дешава нека тренутна сулуда грешка и да ће све то убрзо проћи те да ће се ускоро вратити својим редовним активностима.

Десетог децембра те тешке 1991. године постигнут је некакав споразум о деблокади касарне те о њеном измјештању у Сарајево. У касарну је био дозвољен улазак и новинарима који се нису могли начудити Весниној храбрости и хуманости. Она се пред камерама чак и нашалила рекавши да се нимало није осјећала лоше међу толиким мушкарцима: „Дапаче“, изјавила је Весна, „вјерујем да сам једина жена коју је чувало више од хиљаду мушкараца“.

Напросто, она се није бринула о својој безбједности битно јој је било како се осјећају војници, многима од њих је био истекао војни рок и требали су ићи својим кућама, али су морали остати. Није се могло у град изаћи. Све су то биле потенцијалне опасности које се одражавају на здравље сваког човјека. Снајпери на околним зградама у које су свакодневно гледали били су све активнији и постали су перманентна опасност и никада се није знало ко ће им бити мета, нико није био сигуран да ће из те касарне жив изаћи.

Измјештање гарнизона из Загреба за Сарајево вршио се у етапама. Све је то било мучно и тешко јер је конвој доживљавао разне вербалне и друге непријатности. По војним прописима свака војна колона мора имати љекара. Како је Весна била једини љекар у загребачкој касарни она је била у сваком конвоју и неколико пута се враћала за Загреб како би била на услузи свима којима би медицинска помоћ била потребна.

Да ниједна невоља не иде сама Весна ће убрзо схватити у Сарајеву гдје је наставила радити као љекар у сарајевској Војној болници. И сарајевска касарна бива блокирана као и она загребачка…

…Весна данас ради као љекар у једној од београдских болница. Ријетко коме прича своју животну причу. А и коме би. Док је она слушала буку оружја њени вршњаци су били на баловима и проводили се по сплавовима. Тешко би ико разумио њену причу, њену људску и професионалну жртву.

Радећи све ове године као љекар Весна никада није заборавила своје коријене, своје Борке, Котор Варош. Иако није рођена овдје мјесто рођења њеног оца за њу је светиња. Са великим поносом и поштовањем говори о својим коријенима. Још као дјевојчицу отац ју је често доводио у своје Борке, своје Кршиће. Његова несаломива војничка дисциплина и неограничена љубав према породици формирали су њену личност. Завољела је све што је волио њен отац. Од оца је наслиједила љубав према породици и људима уопште и невјероватну жељу да свима помогне. Њен отац Радивоје у своје вријеме је био једна врста свјетионика, једна врста узора за сваког борачког човјека, једна врста вјере да се може успјети без обзира што долазиш из малог и забитог мјеста које другима не значи ништа. Он је био шанса да се остави неплодна борачка земља и потражи љепше и боље парче хљеба за своју дјецу. Бројни људи су из Борака отишли и успјели захваљујући само њему и његовој љубави према обичном малом и поштеном борачком сељаку, полугорштаку.

Весна је тај дио људскости унаприједила кроз хумани позив љекара помажући свима којима је помоћ била потребна. Посебан сензибилитет ње и њеног брата Јована, који је љекар на београдској ВМА, био је према људима из ових крајева. Било коме и у било које вријеме били су на услузи. И као што су некада људи долазили њеном оцу и тражили помоћ, тако су сада тражили од ње. Њена помоћ никада није изостала. Весна је по рођењу, вокацији и карактеру урбани лик, али никада није заборавила своје коријене, своје претке, завичај свога оца, никада није бјежала од своје руралности. Обичаји традиција ових простора дубоко су укоријењени у њој и никада није показала ни најмањи отклон од онога чему припада и чега је дио. У њеној пространој души има мјеста за све. Она је оличење ових простора, људска и морална громада у сваком смислу. Бескрајно дарежљива, отворене душе и рукама које никада нису изгубиле вјеру. Она је хуманиста и жива легенда која у себи дубоко носи ожиљке историје, али пуна поноса који се огледа у дубини њеног погледа и снази њених ријечи из којих избија невјероватна скромност какву само ријетки имају. Њено доброћудно лице са исијавајућом снагом овог поднебља умивено је добротом и зато је постала икона неумољивог отпора времена. У њеном бићу чучи мека душа исконске доброте коју су многи имали приле да виде и доживе. Свака кућа, свако поље, свака бразда и свака стаза њеног завичаја стоји иза ње и поносни су на њу јер је дубиномпоносни су на њу јер је дубином свога срца ставила печат своје доброте као истински свјетионик како се рађа, живи и постаје човјек.

А то је увијек било најтеже…