Момић: Моја кућа Српска

Бијаше једном један српски домаћин који је наслиједио велико имање. Када је постао глава куће, довео га је у ред и тако стекао огроман ауторитет и велико поштовање укућана који су беспоговорно извршавали све његове наредбе. Имање је додатно подигао на ноге и стекао углед и код комшија, али и у ширем крају, тако да се без његовог гласа и мишљења није могао завршити ниједан озбиљан посао.

Поштовала се свака његова одлука, па чак и када је одлучио да прода породично сребро, јер је обећао да ће добијени новац да уложи у даљи развој имања. Имао је подршку и када је добијеним новцем прво изградио огромну кућу из које ће столовати и издавати наредбе. Преостали дио новца уложио је у развој неразвијених дијелова имања, поправку путева и санацију помоћних објеката, па је и даље уживао подршку огромне већине укућана.
Ал’ не лези враже! Онда су му углед и моћ ударили у главу. Почео је да се коцка, да се свађа и са укућанима и са комшијама и да држи придике свима и свакоме. Почео је да доноси неразумне одлуке, пожелио је да огради имање и прекине све контакте са комшијама, а како је нестајало новца добијеног продајом породичног сребра, почео је и да се задужује.

Тако је окрњио свој ауторитет, јер је имање које је наслиједио и подигао му углед почело да се урушава и круни. Комшије и бројни дотадашњи пријатељи из иностранства су му окренули леђа и прецртали га са списка пријатеља. Подршку му је пружао само један далеки рођак са истока, али ни он није одговарао на његове вапаје да је у беспарици.

Почели су да гунђају и његови најближи, а укућани који до тада нису имали храбрости да му се супротставе почели су гласно да негодују, тражећи да оде са чела домаћинства и да неко од њих постане глава куће. Он је с презиром слушао њихово негодовање и одбацивао све њихове захтјеве, јер је већина укућана захваљујући привилегијама које им је дао и даље била уз њега.

Због тих привилегија су бранили све његове одлуке и потезе, а најгласнији у одбрани постали су они који су га прво оштро критиковали, а онда због бољег мјеста за столом грчевито стали на његову страну, категорично негирајући да имање пропада. Нису се освртали ни на то што су поједини укућани почели да штрајкују, јер немају пара за лијекове и за основне потрепштине, а често ни дјеци за ужину. Није их било брига, јер су се њихова дјеца за то вријеме проводила по кафићима, а најчешће у елитном кафићу у власништву домаћинове дјеце.

Домаћин је незадовољне називао погрдним именима, говорио им да су нерадници и распикуће, повремено им је пријетио и слао на њих своје личне чуваре у које је имао огромно повјерење. Поред вјерних чувара, имао је и своје телале који су величали сваки његов потез, при томе оштро критикујући и гушећи сваки глас незадовољства. Али умјесто гушења, незадовољство је почело да расте и огорчени укућани су почели да се сукобљавају са домаћиновим присташама. Почели су да се окупљају мимо домаћинове воље хушкајући против њега најсиромашније укућане, али он није много марио за њих. Није марио ни за то што су бројни чланови домаћинства напуштали имање, одлазећи са своје плодне земље српске у туђину и у најам. Није марио ни за шта осим за то да остане на челу домаћинства. Није марио ни за кога и живио је као у бајци са насловом „Моја кућа Српска“.