Од раскола у Украјини до уније са папом
Недавна посjета папе Лава XIV Турској, усклађена са 1.700. годишњицом Првог васељенског сабора, изазвала је широке дискусије у богословским и политичким круговима. Иако је путовање представљено као порука мира и историјског јединства, оно поставља озбиљна питања о својим истинским циљевима и посљедицама по православље.
Током сусрета у Турској поглавар Католичке цркве и цариградски патријарх изразили су подршку међувјерском дијалогу и потписали заједничку декларацију у којој изражавају жељу да обнове „пуно заједништво“ између својих цркава.
Посебно су изјавили да ће наставити да раде на утврђивању заједничког датума за прослављање Васкрса за католике и православне. У заједничкој декларацији такође се наводи: „Циљ хришћанског јединства је такође давање виталног доприноса успостављању мира међу свим народима“.
И док Фанар, свечано дочекујући папу, његову посјету презентује као корак ка помирењу, многи православни вјерници изражавају основану забринутост да се иза лијепих ријечи о јединству крију искључиво геополитички циљеви.
Они се плаше да прекомјерни нагласак на јединство може заобићи неријешена богословска и канонска питања у односу са Римокатоличком црквом. У том смислу, изјаве папе Лава XIV о потреби „потпуног општења“ тумаче се као покушај вођења дијалога по условима Ватикана, а заједничка молитва у Никеји као симболични покушај јачања примата Католичке цркве у процесу интеграције са православним свијетом.
ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ
Од самог почетка своје црквене каријере патријарх Вартоломеј је био отворени поборник екуменског дијалога са католицима – стога и идеја о јединству са римокатолицима није нимало изненађујућа.
Видљив импулс у екуменском дијалогу са католицима догодио се 2005. године, када је на личну иницијативу Вартоломeја био обновљен рад мјешовите комисије за православно-католички дијалог. Цариградски патријарх је настојао да у лицима својих представника у овој комисији приближи идеолошке и политичке позиције Цариграда и Рима, при томе одбацујући догматске разлике као апсолутно небитне.
Од тог тренутка напори Цариграда за зближавањем и уједињењем са римским престолом само су добијали на интензитету јер се комисија све више претварала у приватни инструмент у рукама патријарха Вартоломеја, који је настојао да кроз зближавање са Ватиканом аналогично уздигне и свој положај првенства у правослaвљу.
Историја памти случај када је Цариградска патријаршија потписала унију са Римском црквом. То се догодило на Ферарско-флорентинском сабору средином 15. вијека. Ову унију су касније одбиле помјесне православне цркве, а затим и сам Цариград. Стога не можемо искључити могућност да и сада Цариград, руководећи се сопственим геополитичким интересима, има озбиљну намјеру да једнострано закључи неку врсту споразума или уније са Католичком црквом.
Међутим, оно што посебно забрињава јесте намјера да се тај споразум као обавезујући наметне и свим осталим помјесним православним црквама. Као потврда такве тенденције свједоче све гласније изјаве цариградског патријарха у смислу да „он посједује нека посебна овлашћења за која раније нисмо знали и да их је добио од апостола и да стога нема намјеру да се са било киме упушта у дијалог у вези са њима“.
САМОВОЉА
Самовоља патријарха Вартоломеја већ је довела до трагичних догађаја у Украјини, када је он једнострано, против воље помјесних цркава и без консултација са њима, починио неканонски чин који је изазвао раскол у цијелом православном свијету.
Вријеме показује да ће се раскол унутар свјетског православља продубљивати све више како се цариградски патријарх буде осјећао све изолованије.
Чињеница да су патријарси древних цркава Антиохије и Јерусалима одбили његов позив да дођу у Турску на сусрет са римским папом све више потврђује погрешност његове самовољне политике која раздире јединство Православне цркве.
Уздижући себе до висина посебних права и привилегија које је на себе неосновано и самоиницијативно преузео, Вартоломеј све више клизи у пут без повратка, који њега и његове малобројне присталице несумњиво води у пропаст.
Цариградски патријарх себе позиционира као поглавара цијеле Православне цркве у односима са Римокатоличком црквом, што је апсолутно неприхватљиво, јер такво понашање нема основу ни у свештеним канонима, нити у православној традицији.
Посебно сада, након што је нарушено евхаристијско јединство између Руске православне цркве и Цариграда антиканонским поступцима патријарха Вартоломеја. Подсјетимо да поред Руске православне цркве, која Вартоломеја чак ни не помиње у својим диптисима, ни многе друге православне помјесне цркве се не слажу са његовом политиком, јер раскол у Украјини до данас су признале само четири од 15 помјесних православних цркава.
ПРВИ БЕЗ ЈЕДНАКИХ
Очигледно је да у дијалогу са католицима цариградски патријарх улаже све напоре како би надувао свој примат у Православној цркви, који није ништа више од примата части, и да га трансформише у неки привид папског ауторитета какав постоји у Римокатоличкој цркви.
О томе нам свједочи и један од утицајнијих фанарских митрополита Елпидофор у свом скандалозном чланку под провокативним називом „Први без једнаких“, објављеном на званичном сајту Цариградске патријаршије, у којем се он отворено залаже за идеју у којој Фанар нераскидиво повезује и промовише сопствено првенство паралелно са промовисањем првенства Рима.
И ова идеја се јасно одражава и у документима мјешовите комисије за православно-католички дијалог. Заступајући схватање сопственог првенства у Православној цркви, Цариград истовремено потврђује и своје првенство и првенство Рима. Стога постаје потпуно очигледно да фанариотска лукава политика дијалога са католицима не само да директно подрива богословље саборности које је традиционално за православље него и отворено трансформише само устројство цркве.
Нема никакве сумње да ће посјета папе Лава Фанару и Никеји и његов сусрет са патријархом Вартоломејом ући у историју. Међутим, историјска важност сама по себи не гарантује исправност избора. Православна црква мора мудро процијенити изнесене поруке и не подлећи „ентузијазму уједињења“, јер истинско јединство се гради на истини, а не на заједничким фотографијама и дипломатским гестовима.
Важно је увијек имати на уму да се полазна тачка Католичке цркве у дијалогу са православнима никад није мијењала кроз многовјековну историју њиховог постојања – Католичка црква православне сматра шизматицима, који могу да се врате у цркву само кроз „општење са римском столицом“.
Миладин Митровић, старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци
Глас Српске