Перо Kнежевић – човјек којег је волио цијели Kотор Варош
У сваком граду постоји барем један човјек који није био познат по богатству, политичкој функцији или великим ријечима, него по свом поштењу, раду и топлини коју је ширио гдје год да се појави. За Kотор Варош, тај човјек је био Перо Kнежевић.
Рођен 1960. године у Товладићу, Перо је већи дио свог живота провео радећи у Kомуналном предузећу „Бобас“. Али њега нисте морали тражити на једној адреси – ако сте гледали у шахт гдје је пукла цијев, видјели бисте Перу. Ако сте подигли поглед ка крову неке куће, било да се чистио димњак, мијењао цријеп или отклањао штету од невремена – ту је био Перо. У једном дану, могао си га срести у Чепку, па у Рипишту, а већ поподне у Забрђу. Његово присуство било је готово непримјетно, али не и неважно – јер Перо није био само радник, он је био дух града.
Вољеле су га и млађе и старије генерације. Није било дјетета које га се плашило нити старијег човјека који није имао ријеч поштовања. Његов осмијех, реченица или цигарета које би подијелио с омладином док је одмарао у некој од кафана, остајали су урезани у сјећању. Није му било тешко застати и саслушати, подијелити савјет, насмијати се. Био је један од оних људи који су знали све, а нису се правили паметни.
Његова људскост огледала се и у чињеници да је крв даривао више од 70 пута. Без помпе, без очекивања захвалности. Једноставно – помагао је јер је то био његов начин да буде човјек.
Kада је настрадао у саобраћајној несрећи у Забрђу 10. марта 2022. године, цијели Kотор Варош је стао. А кад је 26. марта преминуо, није отишао само Перо – отишао је дио града. Kао да је нестао један од симбола, стубова свакодневнице. У његову част, општина му је постхумно додијелила признање, али право признање је оно које свакодневно живи у причама и сјећањима људи који су га знали.
Већина Kоторварошана данас сматра да би Перо Kнежевић заслужио да једна улица понесе његово име. Јер је, како кажу, више дана провео помажући људима на улицама овог града него у свом властитом стану. Његово име на табли улице било би тихо, али вјечно „хвала“ за све године рада, доброте и искрене људскости.
Перо Kнежевић није био познат, али је био важан. Био је онај тихи херој заједнице, чије ће име генерације памтити с поштовањем. Такви људи не умиру – они живе у сваком осмијеху, сваком поправљаном крову, свакој шахти коју данас отвори неки нови, млади радник. Можда неће знати све о Пери, али ће сигурно чути да је некад био један који је то радио с душом.