Ранко Товиловић: Овдје су трешње најслађе

Опасан је Главицом , Вртлинама и Друмом. Омеђава га тихи и мирни поточић који понекад добија чудну снагу и носи све пред собом. Касније све постаје тихо, помало тужно. Ваљда и поточић има душу. Можда и он жали за воденицама које су неуморно радиле, а чије точкове је он окретао. Улазим у своје село, своје Товиловиће. Умјесто раздраганих дјечијих гласова дочекује ме потпуна тишина. Тишину понекад запара весели цвркут птица, а онда и њега нестане и све је поново тихо и мирно. Нема више распјеваних чобана што рано устају и одводе стада на пашу, да би се касно вратили те фрулом и шаргијом означили крај још једног дана. Нема више прела, нема шаргије, нема пјесме, нема перушалских вечери окићених звијездама. Остали су само трагови, само успомене. Све ми је овдје познато. Знам чија јабука прва рађа, чија је шљива најкрупнија, чије су трешње најслађе. Све сам их обишао и све су тужне. Њихове плодове више нико не чека и оне не знају зашто рађају. Као да су изненађене што ме угледаше јер овдје одавно већ нико дошао није. Учини ми се да се њихове гране зањихаше јаче, а моје срце постаде топлије…
Како ми је све овдје драго и познато. Није ни чудо што људи најљепше пјесме и најљепше стихове посветише управо завичају. Човјек се само једанпут рађа и само једно родно мјесто има и само њега у срцу носи.
Одлазим на други крај села. Слика потпуно иста. Накривљени кровови, зарасли путеви, дочекују ме изненађено. Бар на тренутак је нарушен овај чудни склад и ова чудна тишина. Долазим до великог сеоског точка. Колико много воде, а тако мало корисника…
Село зове… Зове да се дође бар на један дан и да жамор и људски говор растјерају ову силну тишину, која се као највећа планина надвила над наше мјесто…
Заслужило је то ово мјесто, јер оно изњедри вриједне раднике, земљораднике, возаче, инжењере, професоре, љекаре. Сви се овдје родише, на овом малом простору и све их ово село памти. Ово село које полако умире свагдје осим у срцима оних који се у њему родише…

Ранко Товиловић