Сања Благојевић: Приче са душом из пера чика Душка

За новинарство кажу да је „хљеб са седам кора“, и да то занимање захтијева дебелу кожу и јаке живце. Новинарство је занимање одбијања, поклапања слушалица, стреса, задовољавања рокова и успијевања немогућег. Ко се почне њим бавити, врло брзо или одустане или се „заљуби“ за читав живот. Мој данашњи саговорник је заљубљеник у новинарство, неко ко је један од препознатљивих  симбола Котор Вароша, неко ко пулсира с  људима которварошког краја као да је њихово властито било – биљежи успоне и падове, побједе и поразе свог вољеног краја. Да, погодили сте, ријеч је о Душку Керезовићу, познатом хроничару которварошког краја који више од шест деценија пише приче са душом о Котор Варошу и његовим суграђанима. Душко је рођен у Врбањцима 1938. године од оца Илије и мајке Љубице, рођене Бијелић у Товладићу. Основну школу и нижу реалку завршио је у родном граду, а средњу и вишу пољопривредну у Бањој Луци. Чика Дуле је веома емотиван и породичан човјек који енергију црпи управо из породичних сусрета. Са супругом Миленом стекао је двије кћери Лидију и Виолету, и има два унука Луку и Леа. Радио је у земљорадничкој задрузи у Основној школи у Врбањцима, затим је дужи временски период био предсједник омладине у Котор Варошу, два мандата био је директор Комуналног предузећа, потпредсједник Скупштине општине и предсједник Извршног одбора општине, а пензију је 1989. године дочекао на мјесту начелника Штаба цивилне заштите са чином резервног мајора.
„Мој отац је био угоститељ и самоук човјек, али веома проницљив. Породица ми је била многобројна, сјећам се кад нас је било 23 чељади, а ја сам први из куће упућен на школовање и то захваљујући очевој подршци. Он је уз мог професора Ђорђа Вулетића и „Најкривљи“ што сам се опредијелио за новинарство. Отац ми је у дјетињству поред „Политике“ коју је он свакодневно читао, купшовао хрпу новина и часописа тако да сам се овим занатом „заразио“ готово на почетку свог живота“, признаје Душко.

Чак и у времену кад нове технологије смјењују старе, Душков једрењак од папира броди унаточ паробродима којих је све више.  Иако су, портали бржи (додуше ријетко бржи), јефтинији и шаренији због жутила које нуде, пловидба страницама „Которварошких новина“ исписана Душковим извјештајима је угоднија – листање новина има своју чар којем ни најмодернији гадгет не може парирати. Перфектна дикција, префињени манири, веома сведена гестикулација чине га правим узором за будуће новинарске генерације. Душко је свој први текст објавио  у „Крајишким новинама“, односно бањалучком „Гласу“ давне 1958. године, од 1966. године редовни је сарадник „Вечерњих новости“, деценијама је био сарадник которварошког радија, агенције СРНА и бројних других медија. Почео је у вријеме када је телевизијски пријемник представљао луксуз и када су се новинари сматрали интелектуалном елитом, а свака написана ријеч имала је велики значај. Такав кредибилитет и значај и данас се подразумијева на помен Душковог имена, које ће засигурно ући у легенду которварошког новинарства.
„Своје прилоге почео сам сакупљати тек 1971. године. Може се рећи да сам забиљежио готово сваки имало важнији догађај. Писао сам уз петролејку, а мој унук у другој години живота добио је рачунар. То је живот. Према мојој евиденцији за последњих 10 година објавио сам преко 7.100 разних прилога. Најдраже ми је било радити с младима и помагати младим колегама. Био сам на истакнутим политичким и привредним функцијама, алис ве вријеме сам одржавао континуитет новинарства. Некад је то било веома тешко, јер новинарство је углавном незахвалан посао, али је то мој избор, моја велика љубав. Људске судбине су оне што ме увијек посебно занимало. Судбине јунака мојих прича су ме преокупирале, тако да сам им се враћао, пратио их кроз живот, заједно с њима се радовао и туговао. И данас се сјећам Стане Павловић из Ћорковића коју сам 1974. године срео у амбуланти у Шипрагама када је доктору Џајићу донијела болесно дијете и готово крикнула: „Докторе, умрло ми је шесторо дјеце млађих од годину. Не дам седмо.“ Сјећам се и колонисте Пере Радоја којег сам срео у Бачкој и који ми је у деветој деценији живота рекао: „Прође ми живот као лула дувана“. Покушавајући „ухватити у укоричити“ дух својих прича он се као и сваки заљубљеник у свој посао, никад не раздваја од фото-апарата и увијек трага за информацијама. Он је увијек на лицу мјеста свих дешавања и догађаја, напомињујући како су му спортски терени и природа дражи од сала за састанке.
За свој труд и рад, и за допринос у афирмацији Котор Вароша који је пружио у последњих пола вијека као новинар, али и истакнути друштвени, културни и спортски радник Душко Керезовић је поводом 24. априла Дана општине добио највеће општинско признање Повељу општине.
„Цијели свој радни вијек, захваљујући прије свега Божијој помоћи, али и разумијевању моје породице, посветио сам подизању мостова међу људима и афирмацији њихових радних побједа. Ништа ми није било драже радити, него писати о људима који нису жалили труда да живот себи и онима око себе учине љепшим и лакшим. Награда вриједи онолико колико вриједи дјело добитника, а ако се узме у обзир чињеница да је ово највеће општинско признање мени додијељено једногласно, те да сам већ добио признања од Црвеног крста, Борачк организације, Планинарско друштва „Механизам“, школе у Шипрагама, Еколошког друштва „Еко-опстанак“ и других онда могу бити мирне савјести“, каже Душко. Он је веома омиљен у новинарским круговима, јер је увијек ту да пружи руку помоћи својим колегама, а одговорност и коректност према медијима, читаоцима и саговорницима сврстава га у омиљене сараднике многих новинарских кућа. И сад су му у драгом сјећању дружења са великим именима новинарског пера као што су Јарослав Корешки, Везув Тињић, Лимун папић, Драгиша Спремо, Ранко Павловић, Томо Марић, Антон Касиповић и многи други.

„Колико је тежак новинарски посао разумију само они који се овим послом баве. Али, са друге стране, овај посао је као „живо блато“ – ко у њега загази, тешко да се извуче. И поред свега ја мирно спавам јер се досад нисам огријешио ни о професију, нити о јавност и саговорнике. Свакако да је љутња неизбјежна, али када би она била одлучујући фактор, онда не би било новинарства“, додаје чика Дуле.

Душко је познат и као хроничар которварошког краја јер га је занимала которварошка богата и изузетно дуга историја, па се ниједан озбиљнији текст о нашем мјесту не може урадити без богате архиве Душка Керезовића. Уз несумњиви допринос српском новинарству у својству свједока времена и некога ко биљежи и „пише“ редове историје  родног краја, и градећи своје име сопственим стилом писања узор је будућим поколењима овог заната. Душкове приче, приче са душом, можда неће обићи свијет, али ће засигурно неки комади времена и људи који су обиљежили вријеме у граду на Врбањи, остати укоричени у свескама Душкових чланака, за оне који пожеле да их се сјете.

Ово је била моја Прича са душом о великану пера которварошког краја.

Хвала вам на пажњи!

Сања Благојевић