Сјећање на разорни земљотрес у Бањалуци: Учили у вагону, спавали у приколици

И након 56 година у сјећањима Бањалучана одјекује тутњава земље која се тресла и рушила све пред собом. У трен ока нестале су школе, домови и читаве улице, а дјеца су у вагонима воза учила прва слова, док су њихови родитељи под шаторима, у аутима и приколицама чекали да се град поново роди из прашине.

Тог кобног 27. октобра 1969. године град на Врбасу погодио је земљотрес који је однио 15 живота, а 1.117 људи је било повријеђено.

 

На наставу у вагон

Један од оних који су на наставу ишли у вагон је Бањалучанин Ненад Коњик, који је у таквим условима завршио први разред основне школе јер су бројне важне грађевине биле сравњене са земљом.

– Већина мојих школских другара до тада није ни путовала возом, па нам је то искуство, упркос свим недаћама, било занимљиво. У ђачкој књижици биле су само оцјене из математике, српскохрватског језика и познавања природе и друштва. Било нам је криво што нисмо имали пионирске мараме и капе јер није било примања у пионире због земљотреса – навео је он.

 

Присјећајући се свега, каже да је први земљотрес осјетио сједећи за столом и учећи пјесмицу.

– Мјесец дана послије тога нико од комшија није се враћао у своје домове. Изнад моје улице било је фудбалско игралиште на ком је био постављен велики војни шатор у ком су многи спавали. Тамо су спавале мама и сестра, док смо тата и ја били у ауту – казао је Коњик и додао да су проналазили начине да се забаве и у тешким околностима, па су дјеца истраживала туђа  дворишта и гараже. Нова школа у којој је завршио други разред изграђена је помоћу донације из Македоније.

Школских дана проведених у вагону сјећа се и позоришни глумац Жељко Милићевић, Коњиков пријатељ из разреда. Кроз смијех каже да вагони нису били ништа лошији од правих учионица.

– Имали смо таблу, клупе, столове и стару пећ „бубњару“ која нас је гријала. Настава се одвијала нормално, а као и сва дјеца, и ми смо били помало несташни. Испред вагона је била велика ливада, гдје је данас Борик. Ту смо се играли, брали јабуке и крушке из оближњег воћњака и возили бицикле – рекао је Милићевић за „Глас“ и додао да је било ученика који су због разорених школа наставили основно образовање у другим републикама.

Милићевић се присјетио учитељице Љубице Зимоњић која је, како каже, била дивна жена, с много разумијевања и топлине према дјеци и помогла им је да преброде невољу која их је снашла.

Од страха, каже, мјесец дана није улазио у кућу, али ипак као дијете није у потпуности схватао размјере онога што се догодило.

– Мој отац, дјед и ја смо спавали у ауту. У школи смо имали обуке, а у реду смо чекали док нам је хуманитарна помоћ дијелила чоколаде, бомбоне и разне потрепштине – испричао је он.

Додао је да су зиме тада биле много оштрије него данас, а снијег би пао у новембру и трајао до марта.

– Људи су се гријали на дрва или нафту, а ми дјеца смо на санкама доносили канте пуне нафте с бензинске пумпе. Било је тешко, али смо помагали једни другима. У тој невољи сви су били сложни, као једна велика породица – присјетио се Милићевић.

Школске сате проводили у природи

С друге стране, било је оних који су школске сате проводили у природи, а Амра М. рекла је за „Глас“ да је наставу након потреса често имала на ливадама уз обалу Врбаса.

– Док није било сигурно, часове смо имали напољу. Моја сестра, која је била медицинска сестра, помагала је у извлачењу људи из рушевина и водила је групе ђака у приморје, гдје су се неко вријеме школовали – рекла је она.

У тренутку земљотреса налазила се на висећем мосту у Шехеру, а опасност је схватила када је чула вриску људи који су бјежали из својих домова.

– Живјели смо неко вријеме у камп-приколици, а уз новчану помоћ изградили смо нову кућу на темељима старе. Тито је без пратње обилазио град, а помоћ је стизала са свих страна. Сваки дан смо добијали корпе са храном и водом јер нису радиле продавнице – присјетила се она и додала да је многим грађанима било жао „Титаник“ зграде, са балконима пуним цвијећа, која је скроз порушена.

Више удара

Према подацима сеизмолога Хидрометеоролошког завода Републике Српске, Бањалуку су 26. и 27. октобра 1969. године погодила четири јака земљотреса.

Главни удар десио се у недјељу ујутру, 27. октобра у 8.10 часова јачине 6,6 степени Рихтерове скале, а дан раније претходила су му два јака земљотреса у 15.36 часова јачине 5,6 степени Рихтерова и у недјељу 2.55 часова јачине 4,8 степени по Рихтеру.

Послије главног удара 27. октобра, услиједио је накнадни удар у 8.53 часова јачине 4,7 јединица Рихтерове скале.

Град је остао девастиран, а огромна материјална штета била је причињена на 86.000 стамбених јединица, 266 школских објеката, 152 зграде јавне управе и администрације, 146 културних установа, 133 здравствена објекта и 29 социјалних установа.

Бањалука је остала без струје и воде, а војска је заједно са грађанима рашчишћавала рушевине и ослобађала затрпане. Помоћ је стизала са свих страна, људи су данима били на улицама, јер су многи остали без својих домова.

Захваљујући великој солидарности становништва из свих крајева бивше Југославије, али и помоћи из Европе и свијета, Бањалука је поново стала на ноге, развијала се и постала савремен град, универзитетски, привредни, финансијски, политички и административни центар.

АКТИВНОСТИ

Представници Одсјека за послове цивилне заштите у Градској управи и Професионална територијална ватрогасно-спасилачка јединица посјетили су претходних дана неколико школа, гдје су разговарали са руководством и одржали едукације за дјецу о поступању током земљотреса.

Такође, у сарадњи са Удружењем радних терапеута БиХ биће одржана радионица о помоћи особама са инвалидитетом у кризним ситуацијама, док ће се данас у 9.11 часова огласити сирене за узбуњивање у знак сјећања на овај трагични догађај.

ГС